(2013. re-edited 2023 😊)
Pre desetak godina, početkom 2013. godine, moj drugar, kasnije i kum, Aca Tijanić me je pozvao i zamolio da napišem neku priču o planinarenju. Tradicionalno je Planinarski Klub Radnički objavljivao Zbornik tekstova svojih članova i trebalo je da opišem neki od svojih pohoda u gorja. Povod je bio 65 godina od osnivanja Planinarskog Društva (sada Kluba) Radnički. Obećao sam mu na prvu, ali tek nakon nekoliko podsećanja, poslednju noć pred zaključenje tog izdanja, konačno sam seo da pišem. Tačnije legao u krevet i kliktao po laptopu u mom krilu.. Jednom kad sam započeo, reči i rečenice su se same slagale kao da su čekale da budu napisane.
Godinu dana ranije, u februaru 2012. bio sam sa sjajnom ekipom planinara u Argentini, na moćnim Andima. Bila je to ekspedicija na Akonkagvu pa mi se činilo da će priča kako dospeh tamo biti interesantna ponekom. Napisao sam tada ovih par redaka dole ispod. Priča je bila objavljena, tokom narednih godina, na nekoliko portala i blogova. Evo sada, posle duže vremena, pomislih da ne bi bilo loše da je malo doteram i postavim ovde na Korak po Korak. Bilo je to otprilike ovako…..
Šatorsko platno je ludački lupalo na vetru koji je sa zapada donosio vlagu sa beskrajnog Pacifika. Grizao je naše obraze dok smo čekali na znak za pokret. Odužilo se već previše. Prošla je čitava večnost od kad smo napustili udobnost toplih vreća, stavili već spremne rančeve na leđa i pogleda uprtih u mrkli mrak čekali. Raše još nema, baš je našao kad će da se uspava, mislim se u sebi. Berlina, visinski kamp na oko 6.000mnv, nije baš dobro mesto za dužu dremku, dok te drugari čekaju napolju na vetrometini i debelom minusu. Cupkam u mestu pokušavajući da zagrejem već hladne nožne prste ali sa malo uspeha. U jednom trenutku Šuki dolazi iz mraka do grupe koja čeka i kaže: “Fren je jako loše, Raša je kod nje. “
Smiraj dana na Berlini, visinski kamp na oko 6.000mnv
Kada se Raša konačno pojavio, bez reči, već samo po njegovoj gesikulaciji, bilo nam je jasno da Fren nema dozvolu planine da bar pokuša završni uspon. Potpuna iscrpljenost, glavobolja, teško disanje i jak kašalj, bili su simptomi da ju je visinska bolest već ozbiljno uzela pod svoje. Ono još malo snage što je preostalo u toj žilavoj, mladoj kanađanki, iskoristiće da se, čim svane spusti do Nido de Condores i kasnije niže ka Plazi de Mulas. Nemamo vremena ni da razmišljamo da li je to loš znak. Svak sa svojim demonima, u mantri sopstvenog disanja, krećemo na dugo isčekivano poslednje poglavlje odiseje za koju se već dugo pripremamo. Još 1.000 vertikalnih metara nas deli od ostvarenja sna i cilja naših treninga. Cerro Aconcagua. Najviši vrh Anda. Najviši vrh južno od Ekvatora i zapadno od Griniča. Najviši vrh van Azijskog kontinenta. Everest za svakoga – kako je mnogi opisuju. Tako blizu, a tako daleko.
„Idemo.“ Jedva čujemo Rašu od vetra, ali svi kao jedan formiramo već ustaljenu kolonu, uigranu u prethodnih petnaestak dana tokom aklimatizacionih uspona. Moj cimer iz šatora Vlada i Šuki su iza mene, a ispred još devet čeonih lampi probija mrak kroz vertikalnu kamenu pustoš pred nama. Na čelu gazi naš vodič i drugar Raša, po njemu već dobro poznatoj stazi. Ka vrhu, kojem se vraća po treći put.
Pauza u međukampu Canada na oko 5.000mnv. Pogled na glečer Horcones i vrh Cerro Catedral 5.255mnv u pozadini.
Krajem devedesetih godina prošlog veka, prvi put sam pročitao roman Tibora Sekelja, jugoslovenskog putopisaca i avanturiste – “Oluja na Akonkagvi”. Tibor je tokom četrdesetih godina prošlog veka, putovao po Južnoj Americi i Andima, popeo Akonkagvu i o tom svom usponu napisao knjigu. Odmah mi je bilo jasno da ću jednom morati da odem tamo. Svaki put kada bismo moja tadašnja devojka a danas supruga Saška i ja otišli kod njenih u Zrenjanin, obožavao sam da preturam po ogromnoj biblioteci u njihovoj dnevnoj sobi. Posebno po delu koji je obilovao knjigama o planinarenju, ekspedicijama, putovanjima i raznoraznim istraživanjima. Knjige je prikupio Saškin otac Jova, veliki pustolov i avanturista. Jedna od tih knjiga koje sam progutao u dahu bila je i “Oluja na Akonkagvi“. Znate ono kada vas knjiga obuzme do te mere da ne možete da prestanete da je čitate, dok ne stignete do poslednje strane. A onda poželite da počnete ispočetka, ponovo. Prvi put sam je pročitao za jedno poslepodne, bez ručka i večere, bez dizanja glave, zavaljen na sofi u dnevnoj sobi sa crvenim stalažama. Putovao sam sa Tiborom kroz Argentinu, sa mulerosima obilazio glečere Horkonesa, drhtao od zime zajedno sa njegovim drugarima. Par crno belih fotografija u knjizi samo je dopunjavalo film koji mi se već odmotavao pred očima. Autobiografski film o želji i strasti malog čoveka i o surovoj i prelepoj, grandioznoj prirodi. Znao sam već tada sigurno, da ću jednog dana gaziti po plećima tog divnog gorostasa Anda.
Kolona planinara od baznog logora Plaze de Mulas 4.300mnv do Nida de Condores, prvog visinskog kampa na 5.300mnv
Ipak, prolazile su godine, knjigu sam pročitao još nekoliko puta, sada već i svojim klincima. Porodične i poslovne obaveze nisu mi dozvoljavale ni da pomislim o jednoj takvoj pustolovini. Nakupilo se planinarskog iskustva, noći provedenih po šatorima i domovima, kilometara u gojzericama. Nakapalo je znoja sa čela, ali nikako da se ukaže makar tračak ideje o odlasku na put sa one strane Zemljine kugle. Sve do leta 2011.
Dragana Jaćimovića, poznatog srpskog alpinistu, osnivača Extreem Summit Team-a i organizatora ekspedicija na najviše planine sveta, upoznao sam u kasno leto te godine. Sedeli smo u beogradskom restoranu “Mala fabrika ukusa” i pričali o detaljima ekspedicije koju organizuje u februaru naredne godine na Akonkagvu. Detalji o opremi, specifičnoj ishrani, hidrataciji u uslovima visokog gorja su se samo ređali. Pričao je i o divnom gradu Mendoza na zapadu Argentine, Penitentesu, poslednjem planinarskom domu pre ulaska u dolinu Horkones, čuvenom baznom kampu Plaza de Mulas. Ekipi koja će učestvovati i koja dolazi sa celog Balkana. Bilo je tu iskusnih planinara od Vardara pa do Triglava, bukvalno. Nije mi mnogo trebalo i već narednog dana sam ga pozvao i javio da se pridružujem ekipi.
Narednih par meseci je proteklo u pripremama. Jutarnja trčanja ili vožnja bicikla, u zavisnosti od vremenskih uslova. Košutnjak i Ada su me se nagledali tih dana. Svake druge nedelje sam pešačio do Avale i nazad. Rano ujutro bi spakovao mali ranac od 40 litara, koji je sem mešine sa vodom i par bonžita, imao još samo paket kisele vode koji sam pokupio u špajzu. Desetak kila za treking od tridesetak kilometara. Preko Avale, pored tornja, dole do Čarapićevog bresta na teleću čorbicu i brzo nazad. Ono malo svetskih gradova koje sam posetio i upoznao, teško da mogu da se porede sa Beogradom po mogućnostima za raznorazne outdoor aktivnosti. Ogromno su bogatstvo dve velike reke, Dunav i Sava, zatim dve male planine Avala i Kosmaj, a tek Ada Ciganlija i Košutnjak u samom srcu grada. Nisu to samo lokacije gde možete da provedete ugodno popodne, već i ozbiljna vežbališta i trening poligoni gde je moguće pripremiti i telo i duh za najteže napore, ravne onima sa uspona na najviše vrhove sveta. Nažalost, sem piknik izletnika i redovnih roštiljdžija, malo je aktivnih ljudi tamo. Tek poneki bicilkista, trkač ili šetač, a i oni najčešće samo u dugim letnjim danima. Na Adi, gde sam najčešće trčao rano ujutro, nije bilo žive duše. Društvo mi je jedino pravio čuveni srpski maratonac Drago Knežević, koji je uporno i lagano vrteo svoje krugove.
Svitanje na Adi Ciganliji. Hladno januarsko jutro je odličan trening za pohode u visoka gorja.
Par slobodnih vikenda sam iskoristio da, zajedno sa Rašom i Vladom, koje sam upoznao u međuvremenu, i drugarima iz PD Radničkog skoknem do Rtanja. Velika visinska razlika, relativno niskog piramidalnog vrha je odličan poligon za tabananje uzbrdo. Jaćim, koji je pomno pratio naše pripreme, insistirao je da odradimo “over and out” kako smo mi u šali nazvali dvostruki izlazak na Rtanj u istom danu. Prvo sa severa, do vrha, da bi se potom spustili na južnu stranu i onda vratili istim putem nazad, opet preko vrha na severnu stranu planine. Beše to dug, dug dan, u kome su mi društvo pravili i drugari planinari iz PD Pobeda: Zoran Kovljenić Soko i Bobiša Marinović. Soko, sem što kupih od njega tehničke alpinističke cipele (koje znaju put i same idu, kako ih je sad već bivši vlasnik reklamirao i u kojima je dve godine ranije popeo Akonkagvu) beše odličan izvor informacija o onome šta naš čeka u Južnoj Americi i u visinama Anda. Veran saputnik mi je bio i onaj paket mineralne vode, koji me verno pratio tih par meseci. Sjajan sportski rekvizit i zbog toga što ga, nakon dugog dana tegljenja, kad se učini da mu je težina dupla veća, ne želite jednostavno baciti, jer uvek imate utisak da nosite neku vrednost sa sobom. A i ne znam kako bi ženi objasnio gde nestade ona voda koju uzesmo u prodavnici prošle nedelje. Dovoljni su mi bili čudni pogledi i odmahivanje glavom prilikom pakovanja ranca pred polazak na sutrašnju akciju.
Poslednji ozbiljan trening imali smo na Rili, 5 nedelja pred polazak. Vladi i meni pridružila se ekipa iz Lazarevca, Raša i Deki, obojica već andisti, od pre koju godinu. Dug put do Boroveca, gde nas je čekao Jaćim, iskoristili smo da se dobro upoznamo i popunimo sve nepoznanice vezane za predstojeći put. Krenuli smo iz Beograda kasno popodne, krajem radnog dana, pa smo odlučili da prenoćimo u Dimitrovgradu i nastavimo sutra rano ujutro. Trebalo je stići u Borovec na prvu jutarnju gondolu. “Roadhouse blues” kamiondžijska kafana pored puta je najbliži opis našeg smeštaja na samoj granici sa Bugarskom. Ipak smo za male novce imali sasvim pristojan smeštaj. Po planinarskim normama, naravno. Posle kraćeg čekanja na granici sa EU (uvek mi je nekako EU bila sa druge strane, na zapadu, ali ajd) i vožnje po Bugarskim solidnim putevima i eto nas te se srdačno pozdravljamo sa Jaćimom koji nas je dočekao u Borovecu. Ne zadržavamo se previše da bi stigli do planinarskog doma Hiža Musala za dana. Ostavljamo Jaćima i krećemo na dvadesetak minuta udobne i tople vožnje gondolom. Uživali smo u divnom pogledu na osunčanu dolinu iza nas, u koju se ušuškao ovaj skijaški centar. Sledila su potom četiri sata dobrog prćenja devičanske staze, kroz, nekada do pojasa dubok, mladi pršić. Mrak nas je stigao pred samim domom, na oko 2.400mnv. Sneg škripi pod gojzericama i samo potvrđuje ono što mi govore utrnuli obrazi i prsti. Debeo je minus, ali svi se radujemo udobnosti doma i dobro poznatoj toploj čorbi od boba. Dok mu prilazimo, buni sto nema ni tračka svetla iz doma, a trebalo bi da je već tu negde pred nama. Konačno shvatam zašto je Jaćim insistirao da ponesemo šatore. Božić je po Gregorijanskom kalendaru a braća bugari ne odmiču mnogo za nama po pitanju neradnih dana. Dom ne radi ovaj vikend i mi ga koristimo samo kao zavetrinu u kojoj postavljamo naše šatore. Nema vremena za kukanje, valja natopiti vode za sutrašnji uspon na Musalu, koja je tek par stotina metara iznad nas. Moj cimer Vlada, koji je vozio sve vreme od Beograda, deluje umorno i kao da ne zna gde je levo. Zezamo se da ga je odvalio visinjak već na 2.400mnv, ali umor polako uzima danak i svi se polako gasimo. Uspeli smo da se popakujemo u tople vreće iz koje konačno topim nakupljeni sneg da pripremim dugo željenu toplu supu. Grejemo se iznutra svakom novom kašikom tople tečnosti i brzo zaboravljamo na napor dana iza nas. Kreće šala, fore i fazoni koje mogu da izrode samo planinski vukovi i duge noći planinske. Pričamo o svemu i svačemu. Žagor dopire i iz komšijskog šatora od Raše i Dekija. Zvezde su već zasule kristalno crno nebo nad nama. Napolju je skoro dvadeset ispod nule.
“Jesi li ti nekad bivakovao u planini” – pitam Vladu.
“Ma jok” – prekide me odsečan odgovor.
“Pa dobro, možda ne zimi, al’ leti sigurno jesi” – pokušavam da mu iznudim bar neko iskustvo iz planine.
“Ne, nisam” – kaže Vlada i tone u san.
I mene pobeđuje san uz misli o tome šta nas čeka s one strane Atlantika. Ne borim se previše, Vladino ujednačeno disanje mi nije valjan sagovornik ionako. A sutra nas čeka novi dan, novi napori i nove nagrade. I čeka nas Akonkagva.
Polako se rumeni nebo preko južnog grebena Akonkagve. Nameštamo dereze u zavetrini razvalina Independencije, alpinističkog skloništa na oko 6.350mnv. Mala drvena koliba je u jako lošem stanju, ali može poslužiti kao nužan zaklon. Svaki pokret mi je usporen i zahteva nekoliko udaha reskog razređenog vazduha. Nakako sam završio sa derezama, popio šolju još uvek vrućeg čaja iz termosa i pojeo tri zrna nekog južnoameričkog kikirikija. Valja mi krenuti. Nad nama je greben preko koga ulazimo u traverzu. To je deo uspona koji naizgled, gotovo ravno preči od prevoja odmah iznad Independencije po imenu Portezuelo del Viento. Na španskom naziv ima neke veze sa vetrom, što na licu mesta svakako osetite čim pomolite nos. Traverza nas vodi do pod sam vrh, do mesta poznatog kao Canaleta. Koliko je samo beskonačno dugačka ta naizgled ravna staza. Preči gotovo čitavu zapadnu stranu ove ogromne planine, i to gotovo pri samom njenom vrhu. Vetar je uporno brisao sa desne strane, da me je skoro obarao na padinu. Oteglo se, a staza postaje sve strmija i strmija. Posle nekoliko godina samoće, kako mi se činilo, dovlačim se nekako do pod stenu. Drugari iz moje ekipe, koje sam pogledom pratio sve vreme ispred sebe, odmaraju ležeći na sopstvenim rančevima. Potpuno je svanulo.
Naša ekipa u prvom visinskom kampu Nido de Condores 5.300mnv, pred polazak ka drugom visinskom kampu Berlina 6.000mnv. U pozadini vršni greben Aconcague.
Šuki se već vraća sa vrha i skoro trči nazad niz planinu. Kako je samo snažan i moćan taj čovek, olimpijac u biciklizmu, skijaškom trčanju i biatlonu. Jedini čovek na svetu koji je bio i na zimskim i na letnjim Olimpijskim igrama. Ako sam ikada upoznao super junaka to je on – Aleksandar Milenković Šuki. Pozdravlja nas i hrabri da je vrh blizu i da smo već uspeli. Nisam stigao ni da ga pitam kako je gore, a za njim silazi i Laki, drugar iz Dubrovnika. Bravo drugari, pomislih ali bez snage da se radujem njihovom uspehu. Ali to je to, tu smo. Nema nazad. Planina nas je uvažila i prihvatila, vreme je solidno i sada je sve samo do nas. Nakon desetak minuta pauze, i gutanja retkog vazduha, krećemo dalje usporenim koracima. Doktor, kako smo zvali Georgi Petkova, člana naše ekipe iz Đevđelije, ostaje ležeći potpuno istrošen. Tu je za njega bio kraj uspona, ali ne i ekspedicije. Valjalo mu se vratiti u sigurnost šatora, koji je nekoliko sati hoda ispod nas.
Prisećam se Rašinih reči da je do Canalete pola a odatle druga polovina uspona. I zaista pred nama je 35-40 stepeni strmi, poprilično širok kuloar, koji predstavlja poslednji izazov pred izlazak na vrh. Sam prevod sa španskog daje valjani opis ovog dela uspona – oluk. I to izgleda onaj vertikalni deo oluka, mislim se u sebi, ali ipak verujem da mogu do gore i bodrim sam sebe, sada već i naglas.
U prvih pedesetak metara je vrlo strm uspon i staza se pripija uz samu stenu nižeg južnog vrha. Sa desne strane nas nadvisuje krušljiva stena, prepuna oblutaka iz nekog praistorijskog okeana. Povremeno se primam rukama i za njih, dok vučem noge, teške kao od olova. Borim se za dah, pa za sledeći, pa za sledeći. Koraci se ređaju, jedan za drugim u beskrajnu nisku. Canaleta se lagano ispravlja i zavija ulevo. Oblaci proleću kroz mene, dajući vizuelni prikaz vetra koji neumoljivo šiba. Jedan za drugim, drugari se vraćaju sa vrha i bodre me da istrajem. Ledenice sa brkova i nosa mi daju do znanja koliko je hladno, ali više i ne osećam hladnoću.
Preispitujem se da li mi je dobro ili samo tripujem omamljen nedostatkom kiseonika u mozgu. Pričam sam sa sobom, tu tik ispod grebena koji spaja dva vrha Akonkagve. I ne razmišljam o vertikalnom ambisu preko grebena par metara od mene, koji se obrušava na jug sve do Plaze Francia 4.300mnv, baznog logora za uspone sa južne strane planine, čitavih dve hiljade metara niže. Osvrćem se i pogledom tražim Vladu ispod mene. Cimer je tu petnaestak metara niže. Lagano sakuplja jedan po jedan metar i ne odustaje. Iza njega južni vrh Aconcague, u visini na kojoj i sam stojim. 6.930mnv. Osmeh mi krivi ispucale usne. Još tridesetak metara znači. Vršni greben na kojem sam, južni vrh u pozadini, Vlada koji izlazi zamnom, Raša koji maše sa samog vrha iznad nas, sve mi to daje novu snagu i te poslednje metre gotovo da trčim. I, eto me na vrhu. Široki plato, ravan kao tepsija, sa tek par manjih stena koje štrče. Blago zavejan snegom tek ponegde.
Cerro Aconcagua. 6.962mnv.
I cela Južna Amerika ispod nas. Na sever i jug ređaju se beskonačni vrhovi Anda. jedan za drugim, od daleke južne nedođije Patagonije, pa sve do samog oboda latinske Amerike. Na zapadu zamišljam Pacific u zagasito plavoj boji horizonta koji se razvukao pod nama. Na istoku, verovatno neki gaučosi lenjo teraju stoku pampama, a još dalje, dvoje mladih vode ljubav plešući tango u sokacima Buenos Airesa. Glečer Horkonesa neprimetno nastavlja da dubi svoju dolinu sa još to malo snage što mu je ostalo, dok se konačno ne istopi i ostane samo u sećanjima.
Ne znam ni sam šta sam očekivao, ali nemam nikakav poseban osećaj tu na vrhu. Kratko se pozdravljam sa Rašom i Vladom. Slikamo se pored malog metalnog krsta, pobodenog na sredini vršnog platoa. Svakakve zastavice lepršaju na vetru. Širimo i mi svoje u želji da se u tom trenutku svrstamo nekako, negde. Nakon desetak minuta napuštam to parče kamena koje sam toliko dugo sanjao. Ne osećam nikakvu euforiju, ni sreću, ni tugu. Odlazim bez poslednjeg pogleda preko ramena. Lako. Znam šta sam uložio da bi tih desetak minuta stajao na tom mestu. I vraćam se žurno da to nadoknadim. Prazan i bezosećajan.
13. februar 2012 godine. Tog dana 11 planinara iz Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije je bilo na ovom mestu.
Ogroman talas emocija me je preplavio sutradan, dok smo se lagano spuštali ka Nidu. Pomagali smo teško obolelom drugaru Petru iz Slovenije, da se spusti u bazni kamp. Celu noć je kašljao i bio potpuno dezorjentisan. Ozbiljni simptomi akutne visinske bolesti i verovatno embolije pluća i mozga. Ne znam kako bi spustili Petra tih skoro 2.000 metara do Plaze de Mulas da se nije pojavio Šuki. Nakon što je prethodni dan popeo vrh, pa se spustio skroz do baznog logora, sada je izašao bar pestotinjak metara visinski videvši nas kako sporo silazimo. Doneo nam je termos toplog čaja i preuzeo Petra do dole. Nama je preostalo još da pokupimo sa među kampa Canade 5.050mnv višak opreme koja je tu bila kešovana i da krenemo dole za njima. Puno posla za umorna tela i duše a u meni kulja. Emocije naviru iznova i iznova, na svaku pomisao na Sašku, Niki, Tonija i Andreja. Porodicu, moju najveću planinu. Kasnije, dole u baznom logoru Plaza de Mulas, kroz grcaje progovorih nekoliko reči za šezdesetak dolara, koliko sam platio deset minuta plakanja preko satelitskog telefona. Ne sećam se ni da li sam im uopšte rekao ono što sam želeo da im kažem. Ipak, siguran sam da im je sve bilo jasno.
Da li čovek mora da ode na kraj sveta da shvati šta mu je najvažnije u životu?
Da shvati da su te daleke planine samo mrvice, naspram ogromnih hridina koje imamo odmah pored sebe.
Moja Akonkagva spava tu pored mene.
Korak po Korak 
