Probudio sam se u 4 ujutro ako sam i oka sklopio. Sale je skuvao kafu. Popio sam je brzo uz jednu Majinu kiflicu. U ranac sam dodao tri flaše vode i konačno shvatio da je težak kao tuč. Ajd sad. U kolima sam se još jednom čuo sa mojima, dok još imam signal.

Na autoputu prema Meksiku već gužva. Ide narod da radi. Kalifornija se gradi. Posle 45 minuta vožnje na jug smo skrenuli na lokalne puteve, pa na zemljani put koji ide blago uzbrdo. Nije jos svanulo ali se na horizontu iznad nas jasno ocrtava silueta ograde. Domaćinska, ima bar 6-7 metara visine. Kao po balkanskim dvorištima prema svom dragom komšiji. Ipak sa druge strane je Meksiko. I meksikanci. Prilazimo kolima samom južnom terminusu, kako nazivaju par drvenih stubova koji označavaju najkrajnju južnu tačku PCTja. Nekome početak, nekome kraj. Sale ga uparkirao ko u Knez Mihajlovu. Malte ne mogu iz kola da se upišem u knjigu koja se nalazi u kutiji prikovanoj za drvene stubove.

Par metara dalje je parkiran još jedan pickup. Čovek koji je dremao u njemu izlazi i upoznajem Dereka, PCT volontera iz Montane, koji će dva meseca, sa još jednom volonterkom na smenu, nonstop biti tu da upiše polaznike, da ih malo posavetuje,  kaže koju mudru reč. Slušam ga par minuta, tiho priča o tome kako treba da uživam u ovoj avanturi, poštujem sebe i prirodu i ljude na trejlu. Pitam ga kad je on prošao trejl. 2012. Stavio mi je u ruku plastični bedž PCT i kao da me tapšanjem po ramenu gura ka terminusu da krenem već jednom.

Upisao sam se u knjigu prvi tog dana. 6:03.

3/15/22

Aleksandar Damnjanović SRBIJA

Sale me je snimao. Napravili smo par fotki, izgrlili se i krenuo sam. Sva sreća da staza ide nizbrdo na početku jer verovatno ne bi mogao noge da pomerim da je samo ravno. Ovako su bar nekako išli koraci, teški, lepljivi, ko kroz blato da se vučem. Glava hoće da mi pukne šta mi se sve po njoj mota. Sva planiranja, analiziranja, nabavke, prepakivanja, vidim sebe i kroz pustinju, i na Whitneyu, i na severnom terminusu. Ali i kod kuće, na trosedu, na Adi i na Košutnjaku. Sve vidim samo na oči ne vidim. Pune suza. Vilica titra ko da mi je hladno. I jeste, dah se magli predamnom a ja gorim ustvari. Vruće mi skinuo bi jaknu posle 50 metara. Pfffff. Jebote ako je ovako teško sad kako će biti za mesec, dva. Sale je krenuo nazad za San Diego sustigao me i vozi pored polako. Zeza me kroz prozor onako profi banatski sa blagim kalifornijskim šmekom. Ja sve kao gledam napred i klimam glavom da se ne blamiram odmah na početku. Dižem ruku da ga pozdravim još jednom dok zamiče zemljanim putem naniže. Hvala moj dobri Sale. Vidimo se za koji mesec.

Sad sam sam. Sam sa svojim anđelima i demonima koji me ovde dovedoše. I sa mojim drugarom PCTijem.

Posle par stotina metara nailazim na kamp sa desetak šatora, par postavljenih stolova sa klupama. Ljudi čavrljaju, njih par. Miris kafe i prženih jaja širi se livadom još belom od slane. Ekipicu predvodi PCT trail angel pozant kao Legenda. On svake godine dolazi iz Montane. Prilaze mi jedan  stariji tip, duga bela brada, šezdesetak godina..predstavlja se kao General. To mu je trail ime sa Apalachian traila. Ja se predstavljam kao Aleks. Priča šta planira za danas. Pita mene – rekoh nemam pojma. Idem za Kanadu. Nude mi kafu i palačinke, ali radije bi da krenem. Nailazi još jedan momak koga sam video gore na terminusu da dolazi kada sam krenuo, pa koristim priliku da krenem sa njim.

Legenda nas prati lenjim koracima i uz gomilu priča. On je jedan od onih ljudi su prošli sve ovo što prolazim sada i kao da osećaja šta nam treba. Bira neke reči između utehe i ohrabrenja a sve kao kroz šalu. Ko majka kad teši dete a hoće usput nešto i da ga nauči. Hodamo polako a iza nas na nebu, iza velikog hrasta na sred livade, izlazi Sunce. Moja prva zora na trejlu. Buđenje prvog od stotinu i nekoliko dana.

Pitam Legendu da li ima neku priču o buđenju novog dana i u tom trenutku prva mala magija na trejlu počinje da mi se odigrava pred očima. Da ne opisujem…

https://youtube.com/shorts/WzGQA_fGVUk?feature=share

Here comes the Sun

and I say, it’s alright

Kakav početak. 🙂

Posle smo zajedno odradili trail yogu – pozdrav Istoku gde Sunce izlazi i gde mi se rađa svaki novi dan, Jugu gde je početak moga puta i južni terminus, Zapadu gde ću ispraćati Sunce svakoga dana na trejlu i Severu gde je kraj mog puta i gde je severni terminus. Zagrlilo nas je. Sve vreme Legenda deluje da se zeza ali je ustvari potpuno opušten i siguran u ono što radi. Jer zna da nam treba priča. Sve je ovo samo jedna priča života koji valja živeti. Korak po korak. Svaki korak. Živeti.

“Nije važno šta mi od života očekujemo već šta život očekuje od nas.”

Viktor Frankl