Campo je malo naselje, zapravo seoce i trejl ga obilazi sa zapadne strane. Odmah od starta počinje uspon koji je vrlo ravnomeran. Staza krivuda prateći teren, poprilično je zarasla i sve vreme se provlačim kroz kojekakvo kalifornijsko žbunje. Tek ponekad se prostor rasčisti i otvori se neka livadica. Još uvek je sve zeleno i prava je sreća da po retkim potocima još uvek ima vode. Voda je ovde sve i svi pričaju o novoj sušnoj godini. Najsušnijoj od kada se sakupljaju podaci. Polako ulazim u ritam i sve je u redu dok je Sunce nisko. Ali kad zvezda skoči na nebu i upekne postaje vrlo naporno. Ne pomaže ni suv vazduh i prašina – posedica peskovitog zemljišta svuda okolo. Plan mi je bio da se dokopam Houser Creek-a jer FarOut aplikacija kaže da tamo ima i vode i mesta za kampovanje. A i distanca od 15 milja mi se čini kao dobar početak. Pretpostavio sam da će mi tri litre vode biti je dovoljno. Ali kao što bi rekao Hogar Strašni:

“Pretpostavka je majka svakog zajeba”

Popio sam zadnju kap na 12toj milji. Kontam jos 3 milje nizbrdo – nije frka. Na 15toj zaista lep šumarak i par mesta za šatore ali nema vode ni kap. Navodno ima 3 milje niz suvi potok, ali ni to nije sigurno. Par devojaka odlučuje da ostane tu. Ja bez kapi vode glasam za 5 milja uzbrdo do Lake Morene. Oduševljen tom idejom, dan mi spašava Tikki, stariji hodač iz neke od centralnih američkih država, koji mi daje pola litre iz njegovog meha da izfiltriram. Tih sam pola litre pio ko na slamčicu i razvukoh ih nekako do jezera Morena gde sam stigao uz zadnje zrake Sunca.

Nagrada za prvi dan je bila upoznavanje Yoggi u kampu pored jezera Morena. Ona je jedna od žena koja je kompletirala Triple Crown tj. prešla i PCT i Continental Devide Trail i Apalachian trail. Sada vodi malu radnju opreme u Kennedy Meadows gde sam za početak maja rezervisao bear box – kontejner za hranu koji mora da se ima kroz Sierra planine. Divna žena sa puno iskustva i pričama punim podrške. Jedva čekam da je vidim opet za mesec ipo.

Sa prvim zracima sunca svi su ustali polusmrznuti. Vlaga sa jezera je učinila svoje. Spakovao sam mokar šator i na prvoj pauzi ga sušio dok sam filtrirao vodu iz potoka. Već je upeklo Sunce i morao sam da se bućnem. Sa komplet majicom i šorcem koji su se osušili na meni pre nego što sam nastavio dalje. Pranje rublja i tuširanje u isto vreme. I preko potrebno osveženje.

Usledio je dug monoton uspon na Mount Lagunu. Pustinjsku žbunastu vegetaciju su počeli da zamenjuju hrastovi pa borovi, među koje sam postavio kamp za tu noć. Malo eksponirano i vetrovito mesto ali dovoljno za miran san te noći. Ujutro sam već oko 9 bio u Pine House Taverni i doručkovao sa ekipom koja je pristigla kad i ja. Iskoristih priliku da dopunim telefon i GPS ps put pod noge.

Nisam forsirao i posle 14 milja zanoćih na nekoj piknik lokaciji. Stolovi i klupe uz besprekorno čist toalet su više nego potreban luksuz. Pre mene su tu bili Ajzek, Kejti, Ejmi, Neo i Elajdža. Sve mladi amerikanci u dvadesetim godinama. Vesela družina. Posedesmo malo posle večere uz zalazak Sunca, dok nas svežina nije poterala u šatore.

Sledeći dan smo planirali da se što više približimo Cissors Crossingu, raskrsnici gde se stopira za grad Julian, pa smo prevalili lepu distancu do kampa na grebenu. Nagrada za taj dan je bio doručak koji mi je Elajdža pripremio usput. Dovikivali smo se na trejlu preko velike uvale. On reče da požurim jer pravi doručak na sledećoj pauzi. Ja kroz zezanje poželeh jaja sa kobasicom. Pita on hoću li i palačinke. Kroz smeh dobacih da može i to, ne verujući da momak misli ozbiljno. Nakon 15tak minuta ih sustižem i bivam uslužen kao u restoranu. Sve je to pripremio u tiganju i poslužio me kad sam ih sustigao. Svaki dan neka nagrada na trejlu. Samo ih treba prepoznati. Dobra fotka, lep pogled, razgovor sa drugarom hodačem ili potok hladne vode kad ti najviše treba. Ili full doručak ala carte.

Ustopirali smo brzo lokalnog trail angela Professora koji nas je odbacio do grada. Prva stvar je naravno bila čekiranje čuvene Moms Pie poslastičarnice gde pisitijevci imaju besplatnu pitu sa ogromnom kuglom sladoleda i kafu. Dovoljno je pokazati PCT dozvolu i to je to. Godinama već čašćavaju svakog hajkera koji svrati. Hvala dobrim ljudima.

Posle dobrog burgera i IPA puva za 18 dolara u lokalnoj pivnici, promuvali smo se kroz stari rudaraki gradić koji sa kraja na kraj ima 500 metara maksimalno. Bar uži centar. Ali pošto je subota, sve vrvi od besnih super automobila, ne znam ni sam više kojih. Tu su i bajkeri svakave vrste. Od retro do modernih. Brundaju mašine na sve strane. Ovo je zgodno mesto za vikend vožnju od obale u planine. Provozaju lepe krivine, popiju, pojedu štogod i nazad na okean. Smešaj ovde je i do 200 dolara za noć. Kad smo proverili prognozu i videli da se sprema nevreme to veče, shvatili smo da nećemo tu noćiti već u RV kampu blizu Cissors Crossinga. “Bungalov” za nas četvoro sa bazenom i pranjem veša 80 dolara, 20 dolara po osobi. Super. Nahvatasmo Rangela koji nas je odbacio do tamo za 10 dolara. Gorivo je nenormalno poskupelo u Kaliforniji kao i svuda i iako ne insistiraju uvek je dobro ovim ljudima dati nešto novca za prevoz. Bude tu uvek neka interesantna priča, veseli dimić ili dobra informacija za nastavak puta. A i dobra karma za nastavak puta.

RV camp Stage coach je ogromna ledina na sred pustinje sa isparcelisanim lokacijama za velike kampere – RVijeve. Još nije počela puna sezona i sve je polupusto. Pomalo sablasno. Ali bar je bazen samo naš. Poprilično hladna voda i pustinjski vetar su nas dobro rashladili. Te noći smo prespavali u “brvnari” koja podseća na prosečnu balkansku garažu. Ali bar smo se spasili od pljuska između 2 i 4 ujutro i vetra koji je delovao da će da nas odnese sa sve brvnarom. Dobra odluka. Pranje i sušenje veša, Chefov gurmanluk od svega šta je ko dodao za večeru i na spavanje. Sutra nastavljamo.