Nismo se žurili da odemo iz South Lake Tahoa. Grad je bio po meri, taman dovoljno veliki a opet dovoljno mali. Veliki jer je turistička destinacija sa svim sadržajima koji idu uz to. Čak je u ulici pored našeg hostela bio ogroman kazino. Interesantno, obzirom da je kockanje zabranjeno u Kaliforniji. Ali nije u Nevadi a baš tom ulicom ide granica ove dve Američke države. Hotel i ogroman kazino su naravno sa one strane ulice, u Nevadi. Sa deuge strane, grad je dovoljno mali jer su svi sadržaji koji su hajkerima potrebni, bili u krugu od 10 minuta peške od našeg hostela.

Dobili smo kao i uvek late check out ili ti odjavljivanje u podne, ali smo se već oko pola 12 svi okupili na klupma u malom parkiću ispred hostela. Tuna, Spanx, Ultra, Magnet i ja.  Magnet je zvao Uber i to XL opciju jer nas je bilo 5. Malo pre nego što je stiglo vozilo pridružio nam se i cimer od sinoć, momak sa Havaja koji je preskočio čitavu Sierru i stigao busom čak iz Lone Pine. Razumem ga u potpunosti. Havaji i sneg ne idu u istu rečenicu nikako. Nismo bili sigurni da li stajemo svi šestoro u vozilo ali bolje je deliti račun na 6 nego na 5 delova. Negde oko podne na ulici ispred nas je stao veliki crni džip. Obzirom da vozač nije imao ništa protiv, svi šestoro smo se popakovali nekako sa sve rančevima. Idemo.

Vožnja nazad do prevoja gde PCT prelazi put traje oko pola sata, polako se penjući od jezera u planine. Ipak, kao i na putu ka gradu, nepunih dve milje od prevoja zaustavili su nas radovi na putu. Stali smo uredno u kolonu i čekali da naša strana dođe na red za prolaz. Radovi su zapravo saniranje šumskog požara od prošle godine. Kolege drvoseče uklanjaju izgorela stabla na litici koja se nadvila nad putem. Nakon desetak minuta vozila ispred nas kreću, ali ne i mi. Vozač pokušava da upali auto ali bez uspeha. Već nas ostala vozila obilaze. Izlazimo iz auta svesni da ovaj neće dalje ali i zato sto imamo samo 1,6milja do staze. Prilazi vozilo sa rotacijom koje reguliše saobraćaj i traži od vozača da pregura vozilo na drugu stranu puta gde postoji proširenje gde neće smetati. Taman da uteknemo uzbrdo ali kapiramo da ovaj uberaš to ne može uraditi sam. Sa sve rančevima na leđima Magnet, Ultra i ja guramo, uzbrdo, par metara, bar 2 tone težak džip. Sve dok nije smotao dovoljno da ga nizbrdica povuče i lagano skrene na proširenje. Probi me znoj za sekundu, taman dobro zagrevanje za stazu. Momci koji obezbeđuju saobraćaj nam kažu da ne možemo putem, ali postoji drugi put preko brda, kojim brzo izbijamo na PCT nekih pola milje od mesta gde smo izašli. Kratko smo se zadržali na Echo Lake, popili par piva ispred lokalne prodavnice i nastavili dalje. Staza je kružila oko Echo jezera i na svakih milju, dve, nailazili smo na male drvene brvnare. Tokom korone bogata ekipa iz San Franciska i Silikonske doline je počela da se prebacuje ovamo i podigla cene ovim kućicama u nebo. U sumrak smo stigli do Aloha jezera gde smo kampovali tu noć. Zajedno sa momkom sa Havaja 😉. Cool.

Staza se već par dana poklapa sa Tahoe Rim Trejlom. Naredno jutro smo prešli 1100 milju ali po prvi put od početka nismo našli oznaku jer je sve ponovo pod snegom. Napravili smo na brzinu našu oznaku od štapova i nastavili dalje. Vreme se lagano pogoršava, potpuno je oblačno a za sutra je najavljena kiša. Do narednog mesta gde možemo da se sklonimo – Donner pass, imamo bar dva dana.

Od ranog jutra lije kao iz kabla. Krećemo se dosta sporo po snegu. Na pauzi za ručak sam izvadio set za kuvanje i skuvao supu i kakao da bi se zgrejao bar malo. Tuna i Spanx su odlučile da na narednoj raskrsnici skrenu prema Five lakes i da idu u gradić Truckee. Ultra, Magnet i ja produžavamo dalje ka Donner prevoju ali nam kiša i hladno vreme dozvoljavaju da dodjemo samo do 9 milja od prevoja. Potpuno smo mokri i Ultra loži vatru u kampu ispod velikog bora. Da mogu seo bi u vatru, ali nekako se sa strane sušim ko pršuta na promaji. Sreća, vreća i rezervna garderoba za spavanje su mi suve. Presvukao sam se, uvukao u toplu vreću i uz dobošanje kiše po šatoru, brzo zaspivam nakon napornog dana.

Čitavu noć je lilo i znao sam da nas čeka još jedan težak, naporan dan. Vetar, magla, kiša, hladnoća. Čini mi se da se sve sastavilo danas. Magnet i ja smo krenuli dok je Ultra ostao malo iza nas. Grebenom 9 milja do Donner prevoja je trajalo čitavu večnost. Sa istočne desne strane nam je bilo jedno od nekoliko skijališta pa smo iskoriatili jednu od kontrolnih kabina na vrhu žičare da se sklonimo sa ove alaudže napolju. Pola sata odmora u toplom bilo je dovoljno okrepljujuće da se spustimo do Donner prevoja do podne. Tamo je već bila gomila hajkera koji su uživali u hrani i besplatnom pivu. A i Tuna, Spanx i Airdrop su stigli iz Truckeeja ubrzo nakon nas. U ovom pabu svaki hajker koji pokaže PCT registraciju dobija litru piva. Taman za uz picu koju smo odmah poručili. Uživali smo u toplom, uz hranu i piće, dok je napolju jedan kojot njuškao ima li nešto i za njega.

Oko 5 popodne kiša je stala, taman dovoljno da podignemo naše mokre šatore. Ispod nas je bilo čuveno Donner jezero. Dok me san obuzimao, kroz glavu su mi prolazile slike ljudi koji su preko tog jezera i prevoja osvajali zapad krajem 19. veka. U restoranu sam čuo i priču o njih stotinjak, koji su jedne zime zbog velikog snega i hladnoće bili prinuđeni da tu kampuju nekoliko meseci. Danas je to kampovanje poznato kao Donner Party. Strašna priča o surovom preživljavanju.

Ujutro smo se pozdravili sa Ultrom koji napušta PCT na par nedelja i ide na venčanje bliskog rođaka. Svideo mi se taj momak sa Aljaske poreklom čeh. Pozdravili smo se srdačno i nakon prolaska ispod autoputa I-80 otišao je da stopira ka gradu.

Dosta sam ubrzao, teren je malo lakši a i Sunce nas ogrejalo, pa mi staza klizi pod nogama. Sredinom dana nailazim na planinarski dom Peter Grubb Hut. Ovu drvenu brvnaru odrzava Sierra Club i ovo je prvi objekat ovog tipa na skoro 2.000 kilometara koje sam prevalio do sada. Prosto neverovatno da na čitavom PCTju nema planinarskih domova ili skloništa. Ne mogu a da ne uporedim to sa situacijom kod nas na Balkanu, gde na svakom brdu, malte ne, imamo objekte koje planinari ili drugi namernici (da ne kažem hajkeri) koriste gotovo besplatno. Da li je moguće da smo toliko bogatiji od Amerike 😀.

Na vetrovitom grebenu iznad doma sam brzo osušio sve mokre stvari i napravio taj dan po prvi put preko 30 milja. Kampovao sam iznad Sierra City gde sam sutradan brzo strčao. Nakon mosta u kanjonu izašao sam na put ka gradu do kojeg je bilo oko 2 milje pa sam krenuo peške. Ipak, brzo mi je stala starija gospođa i povezla me do grada (pošto je City, inače bi pre trebalo da se zove Village po veličini). Čekao me paket koji je Jelena poslala sa hranom za 6 dana.

U tom malom gradiću se rastajem sa Tunom, Spanx i Magnetom. Ostatak ekipe već je iza nas, tako da se čitava ekipa, koja je u jednom trenutku brojala čak nas 11, polako razvukla i raspala. Hodao sam sa tim dragim ljudima više od dva meseca. Prošli smo zajedno mnogo toga, lepih i teških trenutaka. Pustinju i planinu. I sve ih doživljavam kao braću i sestre. Ali moram da ubrzam da bi stigao do Kanade do prve nedelje avgusta, jer mi tada dolaze Anika i Saška. Čitav uspon na greben iznad Sierra City sam ispenjao sa suzama u očima i sećanjem na lepe trenutake koje smo proveli zajedno. Bilo mi je teško gotovo kao kada sam 4. marta krenuo iz Beograda.

Hodao sam do kasno i nakom 32 milje tog dana kampovao između dva Taramarc jezera. Okupao se u plićaku hladnog jezera i zaspao kao beba.

Baš tu negde oko očekivanog kraja snega sreo sam Hannu iz Izraela. Mučila se po snegu sa jednim štapom. Ovo joj je tek četvrti dan jer je startovala iz Sierra City i već je stigla da padne i slomije štap. Bodrim je rečima da sneg prestaje uskoro i lagano se spuštamo zajedno. Pored potoka na 1.224 milji ručamo zajedno i dalje nastavljam sam. U sledećem kanjonu ponovo mali jubilej. Negde oko 1.242 milje, na samom dnu kanjona Midle Fork Fether reke prelazim svoj 2.000 kilometar. 2.000 kilometara kontinuiranog pešačenja i planinarenja. Lepo.

Krenuo sam rano tog jutra, probudio se oko pola 5 i malo nakon 5 već bio na stazi. Prethodni dan sam prešao 1200tu milju i bio spreman na duga dan i dobru miljažu. Staza je krivudala kroz lepu borovu šumu. Gotovo sva stabla su bila potpuno prekrivena mahovinom koja je svojom flourescentno zelenom bojom davala gotovo nadrealnu sliku čitavoj šumi. Približavao sam se milji 1224 gde se po najavi hajkera ispred nas nalazi poslednja značajna deonica pod snegom. Prvi sneg smo gazili već od 750 milje i Chicken Spring Lake, 500 milja iza nas. Oko 750 kilometara u snežnim uslovima. Mislim da ću neko vreme izbegavati sneg nakon ove avanture. Što je dosta dosta je.

Nakon teškog i dugačkog spusta, odmah nakon mosta preko Feather river usledio je dugačak i naporan uspon. Na pola tog uspona sam sreo Coca Colu, momka koji je krenuo iz Truckee pre nekoliko dana. Prošle godine je hodao PCT i preskočio veliki deo staze zbog velikog Dixie požara koji je harao ovim delom Kalifornije prošle godine. Malo smo popričali o njegovim iskustvima od prošle godine i tome šta planira za ovu.

Na put ka Quincy sam stigao oko 5 popodne, baš u trenutku kada se Airdrop vraćao stopom iz grada. Nisam planirao ali bila je dobra prilika iskoristiti prevoz koji mi je bio pred nosom, pa sam se sa istim trail angelom spustio do grada. Smestio sam se u motel i odmah otišao u nabavku. U lokalnoj pivnici, čuvenoj Quintopia Brewery sam sreo Hannu i njene prijatelje sa kojima hoda. Sutradan su stigli i Magnet i devojke i nakon ručka sa njima krenuo sam nazad na stazu.

Sledio je deo staze koji prolazi kroz oblast koju je prošle godine pogodio Dixie požar, drugi najveći u istoriji Kalifornije. Tokom 4 meseca prošle godine izgorelo je skoro 400.000 hektara šume. Površina slična recimo celoj Istri. Samo Pacific Crest Trail prolazi više od 80 milja kroz ovo područje. Slika je više nego tužna za svakoga, a posebno meni kao šumaru, jer sam svestan koliko vremena će trajati obnavljanje sve te šume. Povremeno nailazim na tragove borbe čoveka sa vatrom – nagorela vatrogasna creva ostavljena u šumi. Fina prašina i čađ su mi potpuno prekrila noge. Uveče u šatoru stopala jedva uspevam da očistim od tog crnila koje prolazi i kroz patike i kroz čarape. Na sve to i staza pravi do sada neviđene uspone i spusteve. Spust u malo selo ili resort Balden je trajao čitav dan. Bilo je oko pola 9 uveče kada sam uz poslednje zrake Sunca podigao šator u malo RV parku. Vlasnik Kris mi je dao limenku piva i pokazao mesto pored velikih kamp prikolica gde mogu da podignem šator. Besplatno. Sjajan čovek. Imao je tešku prošlu godinu jer je Dixie došao i do njih. Crni obelisci umesto šume na brdima okolo svedoče tome. Bili su evakuisani dva meseca. Izgorela im je jedna zgrada sa toaletima i kupatilima. Ove godine se nada da će biti dobra turistička sezona i da će raditi notmalno.

U 6 ujutro sutradan Kris me prebacio do staze koja je bila 2 milje niz put. Rano sam krenuo jer je sledio epski uspon od oko 6.000 stopa ili skoro 2.000 metara u narednih 12 milja. Bilo je dovoljno rano pa sam lagano napredovao. Spaljena šuma me pratila i dalje ali je bilo dosta potoka i vode, što je donekle olakšavalo penjanje. Usput sam sreo Ike, Alice i Willyja, momke koji hodaju zajedno i viđam ih već neko vreme. Negde na pola uspona, začuo sam ptičije kreštanje, kao i puno puta do sada. Ne bi to bilo ništa čudno da me u jednom trenutku nije nadletela velika ptičurina i lupila svojim krilom po potiljku. Ha?!? Od šoka nisam ni uspeo da je osmotrim dobro, samo sam video tamnu senu koja zamiče među ono spaljeno drveće. Kasnije su mi momci rekli da su i oni prošli slično ali su pročitali izveštaje od ranijih prolaznika i uspeli da se zaštite podignutim štapovima. Izgleda da taj, kako kažu orao, ne propušta nikoga bez upozorenja. Ja dobih i po glavi ni kriv ni dužan. Na kraju uspona čekala nas je oznaka za 1.300 milja. Skoro pola puta.

Na vrhu grebena sam se čuo sa Jelenom i po boji njenog glasa shvatio da moram da se čujem sa Saškom. Uspeo sam nekako da pronađem internet vezu u sred te nedođije i već nakon 10 sekundi razgovora shvatio da se moj put završava upravo tu. Idem kući. Saška mora na operaciju. Objašnjava mi da ne treba da se uzbuđujem i da može sama da izgura sve to ali nema tu priče više. Posle tri meseca ovaj hajk se za mene završio u 10 sekundi. Poslao sam joj iz šatora kratku poruku da dolazim kući. Najlakša odluka koju sam doneo u životu. Nisam spavao celu noć, taman da uz slabu internet vezu uspem da istražim koje su mi opcije za “evakuaciju” sa trejla.

PCT se naravno potrudio da me isprati kako i dolikuje. Za poslednji 90. dan na trejlu, kiša i vetar su krenuli od ranog jutra. Baš lep ambijent za proslavu prolaska Mid Point Monumenta, malog betonskog stuba koji predstavlja tačku tačno na pola Pacific Creast Traila. 1.325 milja od Meksika. 1.325 milja do Kanade. Bio sam mokar do gole kože, umotan u astro foliju da se zaštitim od vetra koji je nemilosrdno šibao. Magla i spaljeno drveće samo su upotpunjavali apokaliptičnu scenu u kojoj sam se nalazio. Samo sam se kratko uslikao i nastavio gotovo trčeći nizbrdo ka putu koji vodi ka Chesteru.

Sa Ike, Alis i Williyem sam podelio sobu u motelu. Napravili smo malu proslavu za prelazak pola trejla i ujutro sam krenuo na put. Lokalni bus do Susanvilla, pa drugi regionalni bus do Renoa. Onda avionom do Saint Lousa preko Phenixa. Nepunih 48 sati za odmor i prepakivanje kod mojih u Saint Louisu i onda još tri leta do Beograda.

I tako. Trebalo mi je vrlo malo vremena da se sa preskakanja potoka i balvana prebacim na trčanje po aerodromskim terminalima i ostala ludila modernog doba. Za 5 dana sam prešao 9 vremenskih zona i 5 puta više milja nego za prethodna 3 meseca peške. Jedna velika avantura je sad već iza mene. Nisam došao do kraja, ali jedan veliki planinar reče da nije bitan cilj već put do njega. Da li ću se nekada vratiti i pokušati da stignem do tog cilja zvanog Kanada? Ne znam. Možda. Sada imam neke druge prioritete i brige. Znam samo da su mi svi drugari sa trejla u mislima i da ću pratiti svaki njihov korak do kraja. Korak po korak.