Zero u Mammoth Lake je bio pravo osveženje i dobra promena ritma. Izlazak iz uobičajne rutine svakodnevnog hodanja i ludila u koje upadam u svakom gradu. Traži smeštaj, traži dobru a jeftinu prodavnicu, peri stvari, puni baterije. Ovaj dan skijanja me je potpuno izmestio iz PCT svakodnevnice i imao sam osećaj kao da sam na zimovanju ili bar ski vikendu. Iako deluje da je dan ili par dana u gradu odmor, svaki put se zapravo umorim i jedva čekam da se vratim na onu tanku crvenu liniju u FarOut aplikaciji na telefonu. Da budem mala plava tačka koja se polako pomera od jedne kapljice vode do druge, od jednog šatorčića do drugog. Toliko je jednostavan život, kad si na trejlu.

Krenuo sam nazad zajedno sa Spanx i Tunom. Prvo smo se prebacili par stanica čuvenom besplatnom, starinskom trolom, a potom stopirali kod gradske pivnice. Jedna devojka nas je odbacila do dela puta koji je zatvoren rampom. Dalje smo ispešačili oko 45 minuta po asfaltnom putu i ušli na stazu koja vodi preko Mammoth pass nazad do PCTja. Nije bilo moguće ne primetiti koliko se snega otopilo za samo dva dana koliko smo bili dole u gradu. Bilo ga je skroz do samog asfalta i velikog kružnog parkinga kod jezera. Sada je prvi sneg bar 100 metara više, gore u šumi. Manje ga je, ali je jako raskvašen, mekan i mokar. Dva koraka napred, jedan nazad. Bilo je jako naporno, sa punim rančevima, doći do staze, pa smo napravili tek nepunu PCT milju taj dan i negde oko 4 popodne podigli kamp na prvom pogodnom mestu.

Od onih 9 čuvenih prevoja na ovom delu staze kroz Sierru, preostalo je još dva: Island i Donohue. Prvi je bio Island pass, koji da nisam znao na karti da ga prelazimo, verovatno ne bi ni primetio. Delovao je pre kao velika snegom ušuškana glečerska dolina. Sva sreća pa je sneg bio dovoljno tvrd i nije nas puno zamarao. Pre samog prevoja naleteo sam na nekoliko manjih krda jelena koji su nezainteresovano pasli pored staze. Skretanje za Devils Postpile mi je ostalo sa desne strane, ali sam imao prilike da vidim ovu interesantnu formaciju stena sa staze na narednom brdu. Nisam zažalio što ne skrenuh pola milje do tamo. Sva očekivanja ovih dana su vezana za Donohue prevoj, jer je to južna granica čuvenog Yosemiti Nacionalnog parka. Do samog prevoja su me ispratila dva mrmota koja su naizmenično špartala ispred mene, levo, desno. Na samom prevoju smo napravili kratku pauzu i krenuli da se spuštamo ka mestu gde sam već imao prilike da prošetam malo po PCT stazi pre četiri godine: Tuolomine Medows. Velike prostrane livade u okviru samog parka, desetak milja iznad Valley ili Doline, kako kratko nazivaju najposećeniji i najčuveniji deo Yosemitija. Kad sam sa porodicom 2018te bio ovde, sva ta gužva i krkljanac u Dolini su nas poprilično smorili. Ovaj Sveti gral penjanja i alpinizma svake godine poseti oko 6 miliona posetilaca. Tolika gužva u jednoj relativno maloj dolini je nezamisliva. Tamo mir i spokoj verovatno mogu da dožive samo ono malo sretnika i mahera koji se penju po vertikalnim liticama El Capitana. Da je bar onaj glečer pre par miliona godina znao da napravi malo veći ožiljak na Zemlji i proširi kapacitet ovog mesta. Pravi mir i doživljaj prirode mi smo imali tek pri izlasku iz Doline preko Tioga prevoja i već pomenutih livada Tuolomina. Predivna istoimena reka i oštri granitni vrhovi okolo, uz znatno manju gužvu, konačno su nam prikazali taj čuveni park u pravom svetlu.

Toliko sam već stvari propustio u Sierra Nevadi zbog ranog starta i “predsezone” da me uopšte nije iznenadilo što je i put preko Tioga prevoja i Tuolomine Medows bio zatvoren. Sve mi je bilo potpuno neprepoznatljivo i u radovima. Na sve strane ogromne građevinske mašine. Kapa i Džedaj su se odlučili da okušaju sreću i stopiraju malo niže niz put prema Dolini, a mi smo nastavili Tuolomine rekom i kampovali pored nje par milja nizvodno. Predveče, dok smo večerali u kampu, krdo od dvadesetak jelena je preplivalo reku i prošlo kroz naš kamp, kao da smo borovi a ne ljudi. Nestvarno. Uhvatiše me u pola zalogaja. Držao sam kašiku kuskusa dva minuta ispred otvorenih usta, ne želeći da bilo kakvim pokretom narušim tu paradu. Graciozne životinje su nam bile na dva tri metra, na svojoj svakodnevnoj ruti, očigledno. Nakom minut dva, ponovo smo nastavili da dišemo začuđeni njihovom nonšalantnošću.

Svu lepotu i divljinu Yosemitija nam je predstavila reka Tuolomine, pored koje smo se spuštali narednog dana. Tiha i vijugava u gornjem toku, kao Adel se razvrišti kasnije u kanjonu i tutnji uz oblake kapljica i vodene pare, kroz koje se ponekad i sama ne vidi. 14 milja smo je pratili i uživali u smenjivanju brzaka i kaskada. Njena svežina nas je pratila sve do ispod velikog, širokog vodopada kojim se Tuolomine obrušavala u dolinu ispod. Tu smo je prešli lepim, masivnim, drvenim mostom i pozdravili je. Divna planinska reka, jedna od najlepših koje sam video. Staza se penjala naviše, udesno i nakon pola sata više je nisam ni čuo.

Ostatak dana sam proveo gazeći silne livade natopljene vodom koja se skoro u slapovima slivala sa okolnih padina. Da me je neko pitao u kom sam američkom nacionalnom parku, pre bi rekao da sam u Everglades na Floridi nego u Yosemitiju. Samo su aligatori falili da ugođaj bude potpun. Sneg se topio punom parom i ništa više ne može sprečiti leto koje je tu iza ćoška. Naredni kutak koji smo dugo isčekivali bili su istoimeni prevoj i jezero Benson. Nekoliko hajkera sa više iskustva u Sierri nam je ukazalo na ovo jezero kao najlepše na PCTju. Kroz gustu šumu punu komaraca smo stigli do jezera i čuvene plaže, koju još zovu i “Rivijera Sijere”. Predivni žućkasti pesak samo se nazirao kroz skoro pola metra vode kojom je bio potopljen. Izgleda da i Rivijera otvara sezonu za mesec, dva tek. Jezero je prepuunom tako da ćemo ten nabacivati negde drugde.

, uber guranje uzbrdo. 1.6milja vise… preko brda… 2x6pack

Bez mnogo kukanja, navikli već na predsezonske osobenosti Sierre, brzo smo izleteli na Benson pass nakon kog je usledio spust u prilično strm kanjon Karick Creek rečice. Sve bi bilo u redu da staza nije išla severnom padinom ovog kanjona koji je bio u potpunosti zatrpan velikim naslagama dobro slegnutog, tvrdog snega. Staza je pratila reku poprilično visoko, ali je neko pre nas procenio da je bolje ići niže, gotovo do reke, jer je svaki korak nosio potencijalnu opasnost od otklizavanja do same reke i njenih brzaka. Iako sam imao mikro dereze koraci su bili prilično nesigurni i iziskivali su veliki oprez. Nakon par stotina metara ovakvog traverziranja, proverio sam na mapi koliko još staza prati reku i shvatio da imamo još 3ipo milje ovako. Katastrofa. Druga strana kanjona, izložena jugu, bila je potpuno bez snega, slične konfiguracije terena. Relativno prohodna ali bez neke vidljive staze. U jednom trenutku, ugledao sam nešto što je ličilo na stazu kojom se kreće divljač. Mogao sam da je ispratim dugo niz kanjon i odlučio sam da se na prvom pogodnom mestu prebacim na tu stranu. Stotinjak metara niže sam i to mesto našao i uz puno opreza i gaženje brze reke do kolena, sa kamena na kamen, oprezno sam se prebacio na drugu stranu. Izleteh desetak metara više po laganom terenu i nađoh se na šumskom autoputu, prepunom tragova raznoraznih stanovnika ove šumetine. Bilo je vrlo lako pratiti stazu i samo na ponekom mestu ona se gubila u stenama koje sam morao na par mesta odpenjavati. U jednom od tih provlačenja i spuštanja niz stene izgubio sam i jedan od štapova za hodanje. Za sat ipo sam ponovo bio sa drugarima, pun utisaka jer za sve to vreme nisam video niti jedan trag sem od stanovnika Yosemitija. Štap sam prežalio čim sam na regularnoj stazi pronašao potkovicu otpalu sa kopite konja koji ovuda često prolaze. 🙂 Znači da sam hrabar, jer sreća prati hrabre.

Nakon dugog uspona izašli smo na plato gde se ušuškalo Dorothy lake i odmah iza njega istoimeni prevoj. Osim toga što ovde nakon 5 dana izlazimo iz Nacionalnog Parka Yosemiti, nedugo nakon ovog prevoja nailazimo na još jedan veliki mile marker.

1.000 milja

Pacific Crest Traila

Mislim da se ne može rečima opisati mešavina ushićenja zbog ozbiljne miljaže u nogama i osećaja ništavnosti pred miljama koje su preostale do Kanade. Kao uradio sam nešto veliko, a predamnom je još skoro dva puta toliko. Ni tamo ni vamo. Onaj fazon: “…jesi poš’o il’ si doš’o…”. Kako god, lep okrugao broj, pa ga valja lepo proslaviti i obležiti. Sledio nam je Sonora pass i nakon njega spust u Kennedy Meadows north gde sam trebao vratiti iznajmljeni bear kanister. Nakon Yosemitija nema obaveze za ovim kanisterom. Što i dalje ne znači da nema medveda 😀. Jutro pre Sonora prevoja nije nagoveštavalo ništa posebno. Sunčano i bez vetra. Ali kako smo se približavali samom prevoju, dan je postajao sivlji i već oko 9 ujutro se činilo da će da se smrači uskoro. Vetar je podivljao i dugačke traverze pod snegom samo činio još dužim i težim. Od 11 milja koliko smo imali od kampa do Sonora passa, 8 je bilo pod snegom. Šta li još ova planina ima za nas da mi je znati. Na najvišoj tački tog dana, nakon nekoliko dugačkih traverzi, ugledao sam dugačak spust i tanku liniju puta preko prevoja, duboko pod nama. Vetar mi je peckao lice sitnim kristalnim pahuljama, dok sam gledao sav taj novi sneg pod nama. Tragovi rolanja na zadnjici su kretali upravo sa tog mesta ali je bilo više nego opasno spuštati se direktno tuda. Krenuo sam za Magnetom okolo kuda staza i ide a pod kapuljačom mi došlo da vrištim od muke. Morali smo žuriti da uhvatimo šatl do Kennedy Meadowsa a žurbi nije bilo mesta. Staza je bila sva pod snegom, eksponirana i izizkivala svu našu koncentraciju. Dogovorili smo se da ipak stopiramo i da ne žurimo na taj šatl koji je na prevoju u 10 sati prepodne. Stigli smo dole u 10:15 potpuno iscrpljeni. Par turista i motorista nas je ispratilo pogledom dok smo se poput prebijenih mačaka vukli preko asfalta da stopiramo sa druge strane puta. Ali kao u svakom dobrom westernu, nakon 5 minuta dolazi šatl i dovozi par hajkera i Kennedy Meadows nazad na trejl. Kasni prvi put ove sezone po rečima vozača. Baš kad je trebalo. Uskačemo u veliki fordov kombi i nakon pola sata smo u selu.

Kennedy Meadows North je resort koji je najlakše opisati kao kaubojsko selo u sred šume. Oko velike centralne drvene zgrade na sprat, gde su hotel, restoran i mala prodavnica, raštrkane su štale i drugi ekonomski objekti. Konji i njihov miris svu svuda unaokolo. I svi ljudi sem nas hajkera, kao da su izašli i nekog kaubojca. Veliki šeširi širokog oboda, duboke kožne čizme na štiklu, blue denim jeans, karirane košulje… sve je to uobičajni izgled svih zaposlenih ali i gotovo svih posetilaca ovog mesta. Nigde nije bilo lakše raspoznavati nas hajkere od lokalaca ili drugih posetilaca. Odmah sam oprao i razdužio bear kanister, a zatim spakovao i predao paket sa zimskom garderobom i opremom za slanje Jeleni u Saint Louis. Dokupio sam nešto hrane u preskupoj maloj prodavnici, koja ne maksimalno koristila rentu položaja i monopol na ovoj zabačenoj lokaciji. Sutradan smo krenuli znajući da smo uskoro u South Lake Tahoa, jednom od najvećih gradova na našoj ruti. Sneg, naš verni pratilac već 400 milja nije odustajao do poslednjeg trenutka. Na tri mesta pred sam grad smo prelazili ozbiljno eksponirane snežne padine i bio sam presrećan što sam zadržao mikro dereze iako sam cepin poslao. Neke detalje od po desetak metara smo prelazili po 15tak minuta. Ja bi išao prvi i polako pravio nogostupe u gotovo ledenom snegu. Strpljivo, jedan po jedan. Iza mene, drugari su napredovali mnogo lakše, dok sam ja grčio hladne nožne prste da ih ugrejem u mokrim patikama sa druge strane traverze. Sve je prošlo kako treba pa smo naložili vatru u poslednjem kampu pored jezera. Da se ugrejemo pred sutrašnji spust u grad.

Ujutro smo lako izleteli na Carson pass sa koga je staza išla samo na dole. Na puta smo izašli malo pre podneva i Tuna je pozvala jednu trail angelku, koja se pojavila nakon pola sata. Potrpali smo se u neki srednji SUV i bili u hostelu u centru grada već oko 1 taj dan.

U gradu smo sreli Airdropa i zajedno klopali dobre burgere u jednom od lokalnih restorana. On je nastavio dalje isti dan jwr želi da se sretnw sa suprugom uakoro na trejlu. Zatim po običaju testiranje lokalnih piva sa Magnetom u obližnjoj pivnici. Ponukan dobrim osećajem nakon skijanja u Mammoth Laku odlučio sam da umesto večere odem u bioskop. Ne znam i u Beogradu kada sam poslednji put bio u bioskopu. Ali ova prilika se ne propušta. Tomo Kruz u klasiku američke kinematografije – Top Gun: Maverick. Odrastao sam u vreme prvog dela i ovo je bila klasična hipnoza sa vraćanjem u prošlost. Ne bi da spojlujem (kao što kažu klinci) ali na kraju ih Tomo sve pobije i odlazi motorom u zalazak Sunca za najboljom ribom u filmu na zadnjem sedištu. Klasika. Ipak, lepo sam se proveo to veče, sam u bioskopu sa nikad većom kantom kokica u krilu. Dobro uloženih tridesetak dolara.

Sutra idemo dalje. Korak po korak.