Krenuli smo rano iz RV Stagecoach kampa. Vetar je još uvek duvao jako. Sinoć sam mislio da će da nas odnese sa sve barakom. A i kiša je gruvala žestoko izmedju 2 i 4 ujutro. Dakle, dobra procena da se sklonimo ovu noć.  4 milje nas deli do povratka na stazu kod Cissors Crossing.  Pola smo prepešačili, pola nas je prevezao momak koji nas je pokupio svojim kombijem. Ušli smo u Mercedes Sprinter koji je pozadi nevešto preuređen u kamper. Sve najnužnije je tu. Krevet, ostava, kuhinjica. Sve klasična zbudžena domaća radinost. Brzo smo stigli i posle obilaska trail angela ispod mosta, krenuli uzbrdo. Narednih nekoliko dana se približavamo prvom pravom izazovu na ovom putovanju. Planina San Jacinto. Prethodnih par dana, ako pričamo o trejlu onda su teme uvek vezane za tu planinu. Preko 10.000 stopa ili oko 3.300 metara visoka planina sa nekoliko deonica, gde je u prethodnim godinama bilo i nesrećnih slučajeva. Misli su nam već gore, a ima do tamo tri dana. Uspon je bio ravnomeran ali monoton i praćen ponekad jakim udarima vetra. Sreli smo Mojru, učiteljicu iz Fairbanksa sa Aljaske. Priča kako joj nedostaju deca iz škole i kako ide samo sekciju PCTja do Warner Springsa. Na pola puta nas je obradovao takozvani keš sa vodom. Deonica je potpuno bez vode, potoka, izvora. Dobri ljudi iz okoline iznose na hiljade litara vode tu u sred planine da bi nama omogućili da prodjemo ovu deonicu koliko toliko bezbedno. Moguće je uzeti maksimalno 3 litre. Tako sam i uradio. Sem što sam na licu mesta popio litru na ex. Ne iz griže savesti već iz poštovanja prema trail angelima, koji održavaju ovaj keš sa vodom, gurnuh u kutiju za donacije dva dolara. Već je puna poprilično. Svesni smo svi mi koji hodamo žedni šta ovo znači. Prevalili smo taj dan 18 milja i to gotovo sve uzbrdo. Šator sam digao u najboljoj mogućoj zavetrini i uvukao se unutra prebijen ko mačka. Nije mi smetao vetar. Zaspao sam odmah.

Jutro je osvanulo bez vetra. Rano smo krenuli jer nas za desetak milja čeka stotka. Sto milja PCTja. Mala pobeda nad samim sobom. Nije da nisam nikad prevalio sto milja ali ovih pustinjskih vala nisam. Poredio sam ih u mislima sa oni Istarskih 100 ali nije baš uporedivo. Ovde sam težak i spor, tamo na Istri lagan i brz 🙂 Pa 44 sata jeste brzo naspam ovih ovde 7 dana. Smejem se sam sebi. U sebi, a i naglas. Sam sam pa mi se može.

Odmah nakon prevaljenih 100 milja daleko na horizontu, preko nepreglednih travnatih polja, ukazuju se polako obrisi čuvene stene Eagle Rock. Prosto neverovatno da je ovo samo delo prirode, verovatno vetra. Stena zaista deluje kao veliko orao, koji nas je pustio da se odmorimo u njegovom gnezdu. Mogu samo da mislim šta je ovo mesto značilo indijancima. Verovatno je bilo popularnije od Kneza ili Delta sitija. Da ne pominjem Narodni muzej. Uslikah se za uspomenu sa Ajzakom i nastavismo dalje.

Žurio sam u Warner Springs jer me tamo čeka prvi paket koji mi je Jelena poslala iz Saint Louisa. A i Sale dolazi iz Dan Diega sa hladnim pivom i  hladnim sokovima. Pokupio je Ajzaka i Moch5 a zatim i mene dok smo stopirali i u prikolici njegovog pickapa stigosmo do pošte 15 minuta pre zatvaranja. Imao sam gomilu hrane u rancu pa sam paket samo prosledio dalje za Idyllwild. Izlazim napolje iz pošte a Sale postojio već ekipu za slikanje. Bio sam naj kul hajker dana zahvaljujući njemu, koji nas je opet sve popakovao i vratio nazad do školskog Resource centra. Lokalna škola dozvoljava hajkerima da koriste njihove objekte od 3 do 7 popodne. Imamo na raspolaganju stolove i klupe u hladu, struju i vodu i čuveno kupanje iz kofu. Bucket shower. Luksuz preteran. Ali efekat više nego dobar. Okupah se tako ko u stara dobra vremena i zanoćih na par stotina metara odatle. Te večeri sam poslednji put video Mojru koja je završila svoje putovanje tu. Vraća se klincima na Aljasku.

Naredna lokacija je Paradise Valley Cafe ili ti što bi naš narod rekao – kafana pored puta. Odatle se ide za Idyllwild koji je 17 milja daleko, ali već se govori o najavljenom nevremenu za nedelju i ponedeljak. Odlučio sam da probam da pređem ceo greben San Jacinta pre te nedelje. Imam hrane za tri dana, doručkovaću u Cafeu i poneću od njih nešto za usput.

Moch5 nas je već ostavila prethodnog dana i dodala gas. Sad, dobro uhranjeni burgerima iz Cafea, ulazimo u planinu San Jacinta. Chef, Ajzak i ja. Pridružuju nam se Sonja i Simon koje viđamo već par dana. Sonja je polu nemica, polu irkinja a Simon francuz iz Pariza. Ceo dan slušamo muziku koju pušta Chef. U jednom trenutku mu rekoh da na Spotify nađe Mesečinu. Ne znam zašto mi ta pesma pade na pamet ali hteo sam da im pokažem nešto naše autentično. Skakali smo uz ritam trubača kao da nas ne boli svaki mišić i koščica. Mislim da ima zrelih za Guču. Samo da se dokopamo Kanade. Tu noć smo kampovali ispod stene na jugoistočnim padinama planine. Pod nama su svetlela svetla Palm Springsa. Večerali smo na još uvek toploj steni sa pogledom na grad. Dugo smo još sedeli tu i pričali o onome što nas čeka sutra. Čuvena traverza oko Apache peak. Malo su uplašeni jer Simon i Ajzak nemaju mikro dereze. Razmišljaju da se spuste do Idyllwild da ih kupe pa nazad. Predlažem im da dođu do traverze i da vide kakva je situacija i da li se osećaju sigurnom da pokušaju. Usput im objašnjavam kako da koriste štap umesto cepina za zaustavljanje. Kao shvataju ali vidim da niko nema planinarskog iskustva koje će im nužno trebati u Sierrama.

Ujutro nam je trebalo dva sata od kampa do vrha Apache. Natočili smo vodu ispod vrha i krenuli ka toj severnoj strani koja je problematična što zbog snega koji se dugo zadržava, što zbog eksponiranog terena. Na kraju je bilo dobro jer je sneg bio dobro utaban, sa jakim nogostupima, pa su i oni bez mikro dereza prošli lako uz dozu opreza. Puno buke niokočega ali uvek je bolje biti oprezan. Uglavnom, nosio sam te mikro dereze 150 milja da bi ih koristio 15 minuta. Al tako treba.

Nastavak puta je bio iscrpljujući jer je vreme bilo imperativ. Valjalo se spustiti sa planine do sutra popodne jer nevreme dolazi. Hranu sam razvukao taman do tada. Sa Saletom sam se dogovorio da me sačekaju na autoputu I 10 u nedelju u 12. Ali San Jacinto ne mari za moje planove i dogovore. Greben neprestano talasa između 8 i 9 hiljada stopa. Stabala oborenih preko staze nebrojeno. Ali ljudi, to nisu stabla to su džinovi. Za neke odd njih, da se zaobiđu ili preskoče, treba i po desetak minuta. Ogromna energija se troši na to. Snagu malo vraća divan pogled na obe strane. Na istok se priža pustinja koju zauzima Palm Springs sa okolnim gradićima. Sa zapadne strane prijatno zelenilo i šume u kojima su ušuškani gradići poput Idyllwilda. U dva dana prevaljujem taj spust sa planine. Vidim da stižem do planiranog vremena ali najviše zato što u poslednjih 20 milja nigde nema vode. U nedelju ujutro posle 7ipo sati hodanja nizbrdo stižem do Snow Creek-a gde nakon desetak minuta vidim nasmejana lica mojih trejl anđela Maje i Saleta.

U kolima sam popio dva gatorade i flašu vode iz njohovog frizidera. Ne treba reći da sam dehidrirao ko list u herbarijumu. Voznja do Idyllwild je trajala malo manje od sat vremena. Zanimljiv krivudavi put nas je vratio sa pustinjskih 300 na planinskih 6000 stopa na kojim se nalazi Idyllwild. A tamo – fešta. Parkirao Sale uz neke sekvoje i kreće magija pred mojim očima. Rasklopiše mi stolicu. Dodaju čvaraka, ćevapa, salate, piva. Ja samo ćutim, gledam i trpam u sebe sve redom. Boleo me stomak posle ceo dan. Al neka. Slatke muke. Zaslužio sam. Naposletku smo se zasladili još sa sladoledom i onda sam ih ispratio nazad za San Diego. Hvala dobri moji još jedared.

Čekajući da prođe nevreme ili ti Dva dana u Idyllwildu u narednom postu.

Korak po korak.