U Idyllwildu sam napravio prvi pravi “zero” dan. Dan bez i jedne milje na trejlu. Vreme sam provodio uglavnom jedući i pijući sve što mi je došlo pod ruku. Napolju je padala kiša a gore po planini sneg. Gradić je na oko 6.000 stopa nadmormske visine ili oko 2.000 metara, pa iako smo u Kaliforniji itekako je hladno. Na Suncu još i nekako ali u hladu je smrz. Prvu noć sam delio sobu sa Štefanom iz Kelna. Sreli smo se nešto pre Paradise Valley Cafea i potom par puta na trejlu. Jedno smo veče zajedno kampovali na Jacintu. Dovoljno poznanstva da podelimo troškove boravka u civilizaaciji. Stefan je radio na svom laptopu koji je nosio!?! sve vreme u rancu, pa sam sledeće veče prešao u kolibu kod Firesquad – ekipa koju čine Tom i Kejti par iz Vankuvera i Kejt i Jess iz New Hampshire. Zak i ja smo bili ilegalci i spavali smo u dnevnoj sobi. Zak je dobio na papir-kamen-makaze i spavao pored kamina, oko kojeg smo se otimali, pa sam ja morao na kauč.

Po najvećem pljusku smo otišli do centra gradića da upoznamo gradonačelnika Maxa. Stanovnici Idyllwilda svoje mišljenje o politici i političarima iskazuju tako što za gradonačelnika već godinama biraju zlatnog retrivera. Ozbiljano iskazivanje stava starih hipika iz šezdesetih, kako je to objasnila vlasnica perionice gde sam prao veš. Osim toga, svi turisti i prolaznici žele da se slikaju sa gradonačelnikom, pa je to još jedna lepa turistička atrakcija ovog grada.

Sutradan smo Štefan, Tom, Kejti i ja podelili troškove Ubera. Hevi metalac duge retke masne kose, u kasnim četrdesetim godinama, nas je vozio nazad krivudavim planinskim putem do autoputa I10. Majko mila kad preživesmo taj put. Ja sam sedeo napred i u par navrata povikao “Watch out” jer je tip totalni diletant za vožnju i mislio sam da ćemo izleteti sa puta. Sve vreme je pričao telefonom dok je na radiju treštao neki neprepoznatljivi trash metal. Par puta smo udarili u ivičnjak i kad je konačno stao svi smo izleteli brže bolje napolje, sretni što živi stigosmo na odredište. Nazad na trejl, gde smo u divljini sigurni i svoji na svome.

Planine pred nama su San Bernandino. Još jedan španski toponim i još jedan svetac. Za razliku od Jacinta nije bilo puno požarišta i staza je krivudala kroz predivne borove šume. Oštar uspon posle Whitewater Creek (kalifornijiski Beli Potok 😀) nije mi teško pao. Svuda okolo su ogromna stabla većinom Pinus Ponderosa kako su me kolege šumari uputili. Ogromne šišarke veličine omanje lubenice su razbacane posvuda. Ne znam iz kog razloga, al pola moje familije želi te poteške suvenire iz prirode. Moraće pričekati neku sledeću priliku.

Već danima smo na velikoj nadmorskoj visini. Kampujemo u proseku na visini između 6 i 7 hiljadu stopa, odnosno preko dve hiljade metara nadmorske visine. Za početak aprila meseca prilično visoko. Noći i jutra su jako hladna i svaku noć mi je quilt (lajt varijanta vreće za spavanje) pun opreme, elektronike, kablova, filtera za vodu i čega sve ne. Posle par okreta više se nemam pojma gde je šta. A ujutro se ispetljati iz svega toga je prava umetnost tipa kolariću-paniću. Prvi put smo poprilično oprezno, zapalili i vatru obzirom da je kamp u kome smo kampovali, imao za to obezbeđeno mesto rj. veliki metalni prsten za loženje. Kad satima ideš kroz spaljene šume i ogorela stabla, shvataš onu narodnu izreku o vatri vrlo ozbiljno.

Za Big Bear Lake sam planirao samo da pokupim paket koji mi je Jelena poslala i da prosledim mikro dereze za Kennedy Meadows. Nosio sam ih 180 milja i vreme je da malo olakšam ranac. Brzi in-and-out, tzv. “nero”. Dakle nije zero dan sa nula milja, već ‘near to zero’ tj. nero dan. Dan sa par milja na trejlu, sa posetom gradu. Može biti sa ili bez noćenja. Prethodnu noć smo kampovali na grebenu malo iznad grada, blizu farme magaraca, oko koje su celu noć obletali i zavijali kojoti. Ustao sam oko 5, spakovao se brzo i sustigao Toma i Kejti koji su bili dve milje niže. 6 milja do puta ka gradu smo prešli već do pola 9 ujutro. Posle 20 sekundi stopiranja stao nam je drugi auto koji je naišao pa smo u gradu bili već u 15 do 9. Super cool – što bi rekli moji drugari ameri. Do 10 sam odradio sve. I prodavnicu da kupim još ponešto što mi je nedostajalo, i poštu gde sam pokupio jedan i poslao drugi paket. Po gradu smo malo stopirali malo pešačili. Oko pola 11 smo se našli sa Magnetom ispred poznatog hajkerskog restorančića Grizzly Manor Cafe. Uvrnuto mestašće sa desetak stolova, izlepljenim zidovima i vratima i sasvim solidnim doručkom za 15 dolara.

Da nam boravak u ovom gradu učini potpuno nezabotavnim postarao se gospodin. Dave Burns. U toku svog redovnog radnog dana na postavljanju izolacije, vrata i prozora po građevinama u i oko BBL, Dave je video grupu hajkera kako stopiraju i to u suprotnom pravcu od onog u kome je on išao. Okrenuo je svoj ogromni RAM 3500 pikap, pun vrata i prozora pozadi, parkirao ispred nas i pitao jesmo li PCT hajkeri. Kakav car! Naredna dva sata nas je vozio po gradu gde god je trebalo, od prodavnice, jedne, druge, do pošte. Na kraju nas je odvezao nazad na prevoj gde put seče PCT trejl. Sačekao nas pola sata da se prepakujemo da bi pokupio naše smeće i vratio se u grad.

Jasona Pecoraro, drugara koga sam upoznao na 100 milja Istre, a koji je inače iz BBL, nisam imao prilike da sretnem jer je baš u ovo vreme opet u Istri. Ipak me je uputio u sve šta mogu da očekujem u njegovom gradu. I bilo je više nego dobro. Divan grad i divni ljudi. Videćemo se opet Veliki Medvede!

Napravili smo to veče još 10tak milja puni pozitivne energije iz grada. Sutra nas čeka još jedno lepo iznenađenje na ovom putu. Kao što reče Legend na početku puta u Campou:

“Uvek reci DA onome što ti trejl nudi”