Svi trejl gradovi na PCTiju su u dolinama pa sam očekivao da će staza nakon Big Bear Lake da se vine ponovo nebu pod oblake. Ipak, ovog puta se lagano uvijala po brežuljcima iznad grada. Dugo smo imali pogled na ovo lepo jezero, grad i staze sa skijašima koji su još uvek skijali dok smo ih lagano gubili u krošnjama borovih šuma kroz koje smo prolazili. Vrlo brzo smo ušli u Deep Creek Canyon. Nakon toliko milja pustinje bilo je pravo osveženje čuti žubor vode i videti jednu pravu reku. Reka je veličine Štire koja protiče kroz Loznicu, ali nisam bio sitničav. Dovoljno je i toliko. Podigli smo šatore tik uz reku i naravno odmah se okupali. Ako se tako može nazvati potapanje u ledeno hladnu reku. Pozavideo bi nam i Wim Hoff lično.

300tu milju sam prevalio sutradan. Bila je to lepa uvertira za još jedno iznenađenje na ovom putu. Hot Springs – još iz indijanskog vremena poznati topli izvori pored same reke. Sada su uhvaćeni u tri omanja bazena za po desetak ljudi, od kojih je najtopliji odmah pored reke. Dok sam se spuštao sa staze do izvora sve je delovalo kao skrovita plaža sa par desetina ljudi raštrkanih pod retkim stablima. Ekipa je raznolika. Ima i PCT hajkera ali većinom su ljudi koji dolaze iz okolnih gradića ili čak iz Los Angelosa. Tu su i par golaća i jedna gospođa u toplesu. Hipi komuna u malom. Kupanje u toplim bazenima (u najtoplijem temperatura vode je 40 stepeni celzijusa) je bilo okrepljujuće pogotovo u kombinaciji sa hladnom vodom u reci (oko 15 stepeni). Nebrojeno puta sam se kao morž prevaljivao iz jednog bazena u drugi, pa u reku, pa opet sve ponovo. Sve dok se nisam smežurao, da sam mislio da će mi pola kože sa prstiju otpasti. Ceo dan smo ostali u ovom malom raju u pustinji i na kraju i zanoćili tu. Simon, koga sam sreo taj dan nakon desetak dana, i ja smo spavali bez šatora pod vedrim nebom (cowboy camping). Mesec je bio tanak kao srp i brzo je zašao za greben, pa su zvezde sijale kao svici na nebu. A svemir je baš bio dubok tu noć. Dugo sam pričao sa Simonom pre nego što nas je san savladao.

Teško je bilo otići sa ovog mesta. Magnet i ja smo ujutro ustali pre zore da se još jednom smočimo pre polaska. Žurili smo taj dan da stignemo do jezera Silverwood da bi poručili pice za celo društvo. Tamo navodno picerija iz gradića u blizini isporučuje pice hajkerima. Bilo je to 15tak milja usiljenog marša. Prva polovina kroz kanjon, a druga  kroz prostranu dolinu koja se završava na brani veštačkog jezera. Još jedna ili više rečica uhvaćene da budu iskorišćene do zadnje kapi vode. Staza je vijugala oko jezera koje je neodoljivo podsećalo na neki zaliv ili dragu na Jadranu. Boja vode, oskudna mediteransko spržena vegetacija okolo i nezbežni zrikavci ili neki slični insekti koji su svojom bukom upotpunjavali atmosferu. Stigli smo do piknik mesta gde smo našli i broj telefona picerije. Bili smo bar sat ipo ispred ostalih drugara i onako gladni i žedni odmah okrenuli broj. Poručujemo 5 najvećih pica ali tip sa druge strane žice nam kaže da može samo ako sami dođemo po njih. Nema vozača da ih pošalje do jezera. Katastrofa. Grad je oko 10 milja odavde. Razletesmo se da tražimo neki prevoz.  Ja slažem tužnu priču paru koji sedi desetak metara od nas. Saslušaše me ljudi uredno da bi mi rekli da i oni pešače i da im je auto sa druge strane jezera. Magnet pokušava slično sa dvoje rendžera u prolazu. Oladiše nas i oni. Ipak nakon 10 minuta pojavljuje se auto sa kolegom PCT hajkerom koji sa ženom pravi pauzu na trejlu, pa kampuju u ovom kraju. Odmah su se ponudili da prebace jednog od nas i Magnet uskače u auto i odlazi po pice. Ja ostadoh onako gladan te dovatih iz džepa od ranca punu šaku Skittles bonbona. Sav taj šećer mi prija ali u jednom trenutku nešto poče da mi čangrlja po ustima. Fuck! Vadim uz usta polusažvakane bonbone sa mostom i krunicama od četiri zuba. Aaaaaaaaaaaaaaa. Samo mi je ovo trebalo. Pristižu ostali drugari i umiru od smeha. Mene ništa ne boli, ali kapiram da ne mogu ovakav ni do sledećeg grada a kamoli do Kanade. Magnet donosi pice i već počinjem da žvaćem samo na drugu stranu. Sledeći grad gde odmaramo je Wrightwood. Na netu pronalazim jedinog zubara tamo. Dr. Sung. Na prvi pogled ne uliva previše nade, ali šta je tu je. Zovem i uspevam da zakažem termin za četiri dana u 10 ujutro. Taman kad stignemo tamo.

Izgleda kao da se univerzum urotio protiv mene. Dva dana kasnije prazimo autoput Interstate 15. Ništa posebno da tu na pola milje od trejla nije jedini McDonald restoran na čitavom PCTiju. Sa ono moje pola preostale  vilice nisam pokazao ni delić mogućnosti, tako da sam se zadovoljio samo sa jednim double quarter pounderom, velikim chicken nuggets i kolakolom na refil sve dok me nije bilo sramota da idem ponovo da točim. Posle jedno šest ili sedam puta. Iskoristio sam vreme i za dopunu baterija i power banka. Sledio je deo sa malo vode a dosta uspona i dva dana pešačenja do Wrightwooda. Taman na vreme za zakazani termin kod Dr.  Sunga.

Ne samo zbog zubara, odlučili smo da napravimo zero, tj. da ostanemo dve noći ovde. Simon i ja smo prvu noć proveli sa Robijem i Crashom na Bud Farm ili ti u slobodnom prevodu – poljoprivrednom gazdinstvu koje se bavi uzgajanjem marihuane. Smeštaj, tuš, pranje veša, sve je besplatno. Jedino prevoz iz centra Wrightwooda do farme, oko 3 milje, košta 20 dolara. Na moje veliko razočarenje, samo je ime ostalo od farme. Ne uzgajaju marihuanu već tri godine. Od vlasnika saznajem da se više ne isplati, da je vlada sve centralizovala i sve ostale teorije o globalnoj zaveri. Svena farmi je u haosu i neredu. Neki klinci trče po prašnjavom dvorištu. Samo ćurke fale da bude sve ko kod Kuste. Simon i ja se kratkim pogledom dogovorismo da sutra bežimo odavde. Ipak ekipa i druženje uz pivo i vatru uveče nije bilo loše. Sreo sam tu i Pingvina koga sam upoznao već u Warner Springsu. On nas je sutradan prebacio do grada gde smo bilu taman malo pre 10 sati. Svaki put me neka nervoza uhvati kad idem kod zubara ali ovog puta posebno. Poneo sam sav keš koji imam, oko 160 dolara, ali sam kartice ostavio u rancu i predao Simonu na čuvanje. Lako sam našao ordinaciju u malom gradu sa jednom centralnom ulicom i još dve, tri popreko. Nakon par minuta čekanja ljubazna recepcionerka mi dade hrpu nekih papira, sa milion pitanja da popunjavam. Kad sam završio stidljivo pitam kroz šalter koliko košta lepljenje tih krunica. 137 dolara odgovara spremno, ali nije sigurna da li će doktor tražiti i rendgen snimak. Gde da sad tražim rengen, pomislih, ali me smiruje rečima da imaju oni u ordinaciji sve i da ništa ne brinem. Koliko je rendgen? 37 dolara. Znači već smo na 170. Izvadim ja onu moju hrpu zgužvanih novčanica i onako pred njom nabrojah 157. Kažem da idem samo brzo da posudim od drugara još novca, ali me gospođa umiruje rečima da samo sednem i da ništa ne brinem. Znam ja te fore i fazone, mislim se u sebi, pa posle dobiješ račun da se češeš i gde te ne svrbi. Al šta je tu je, nemam izbora. Nakon desetak minuta me prozivaju i ja tek iz trećeg puta kontam da to što čujem je moje prezime. Prvo na rendgen. Znači ipak rekao doktor da treba i znači biće ful šurenje, koliko vidim. Sedam u stolicu i nakon par minuta dolazi Dr. Sung. Srednjih tridesetih godina rekao bih. Prijatan, pričljiv, gleda snimke, gleda one moje zube koje nosim u kutiji multivitamina. Kaže sve je OK ništa da ne brinem. Pogledao zube, ima malo karijesa, zato je i spala kruna verovatno. Sad će on to da sredi. Znači još jedno stotinjak dolara kontam ja. Pfffff. Pričamo o Balkanu, Koreji, trejlu dok mi zuji po ustima i na kraju vraća krunice na svoje mesto. Brzo mi prođe sve to, a trajalo je čitav sat. Objašnjava mi šta je uradio i šta da radim kad se vratim u Beograd. Ustajem i krećem ka recepciji spreman da ostavim dokumenta i keš koji imam i idem da ganjam svakog hajkera u Wrightwoodu da pozajmljujem novce da platim račun. Pitam koliko sam dužan i tada me ogreja Sunce zvano Trail Magic u vidu širokog osmeha Dr. Sunga i njegove koleginice. Sa druge strane šaltera kažu mi da ne treba ništa, da je sve u redu.

Happy trails!

Samo to su mi rekli na kraju. Knedla u grlu mi stala da se jedva nekako zahvalih i izletoh napolje očiju punih suza. Od sreće, ne zato što sam prošao za dž, već zato što sam shvatio da sigurno svuda ima dobrih ljudi poput Dr. Sung i da ću na ovom putu biti siguran i bezbedan. Na trenutak sam se osetio kao da sam kod kuće, kao da znam celu ekipu, kao da znam šta je iza ugla, kao da su svi moji tu negde. Retko dobar osećaj kad si negde daleko od svega toga.

Svi drugari su sa oduševljenjem saslušali kako sam prošao. Taj dan smo pili u čast divnog čoveka iz Wrightwooda, a ja sam čitavu noć razmišljao kako da mu se odužim. Nisam još smislio ali hoću sigurno. Jednog dana. U lokalnoj pivnici nam se pridružio i Lambo, momak koga pratim na YouTube koji je prošle.godine završio PCT a sad samo trči segmente trejla. Onako za svoju dušu. Zajedno smo sutradan izleteli na Baden-Powell, najviši vrh u venca planina oko Los Angelesa. Uspon je bio žestok i po raskvašenom snegu. Trebalo nam je oko dva ipo sata od podnožja do vrha. Ali je vredelo sve novce. Na vrhu nas je dočekalo par jedrilica koje su gotovo bešumno jedrile iznad, ispod i svuda oko nas. U daljini se video ogromni prostrani grad anđela. Kroz njegov smog smo jedva nazirali Pacifik u daljini. Sigurno pedesetak kilometara od nas. Ovo je verovtno jedino mesto na trejlu sa koga se vidi okean po kome čitav trejl nosi ime. Dugo smo sedeli na vrhu koji je ime dobio po osnivaču Izviđačke odnosno Skautske organizacije Amerike.

Greben nakon vrha je bio dugačak i sa pogledom na obe strane. Na zapad smo dugo mogli da razaznajemo delove L.A. dok se na istoku u nedogled prostirala pustinja kojoj se ponovo vraćamo.