Dan 23-31: Wrightwood-Hikertown

Greben Baden-Powella dobrim svojim delom prati čuveni Angeles Forest Highway koji se od Wrightwooda spušta na jug ka L.A. I PCT vijuga zajedno sa njim. Pogled je predivan i na istočnu i na zapadnu stranu. Jedino što narušava taj divan ples grebena, staze i puta ispod nas, je spaljena šuma. Ponovo. Satima hodam kroz gustu šumu borova, samo što hlada nema. Ogromna crna stabla, kao na kakvoj izložbi moderne umetnosti, stoje poređana kao neki eksponati. Nema cvrkuta ptica, nema ništa ni da šušne, zvečarka bar. Jedino što se tu i tamo pojavljuje od vegetacije je Puddle Dog bush ili u prevodu pudličin žbun 🙂 To je biljka koja svojim izgledom, a pogotovo mirisom, koji se oseti na daleko, izuzetno podseća na marihuanu. Ipak ovaj žbun je vrlo nezgodan ako ga slučajno dotaknete, jer izaziva vrlo jaku reakciju na koži, poput osipa ili čak opekline. Čak i udisanje vazduha u okolini može izazvati kašalj. Zato se nisam puno zadržavao već se brzo spustih do kampa.

Puddle Dog bush!

Noćas spavamo na parkingu pomenutog highwaya. Javni toalet (besprekorno čist) i jedan sto sa klupama su dovoljan razlog da tu provedemo noć. Petak je veče pa se omladina Los Angelesa dokazuje u vozačkim sposobnostima. Do ovog parkinga put je otvoren, dok je dalje zatvoren već par godina zbog kamene lavine i nestabilnog terena. Tako da se isprobavaju i gas i kočnice i gume. Kad su vozači utihnuli, negde iza ponoći, dva puta nas je nadleteo helikopter sa reflektorom, kojim je šarao po šumi. Ne znam da li su pronašli to što traže, al znam da se nismo naspavali te noći.

Zatvoren Angeles Forest Highway

Koliko se upravitelji državnih šuma (National Forest Service) brinu o zaštiti biljnog i životinjskog sveta, uverio sam se sutradan. Segment PCTja od oko 4 milje je potpuno zatvoren za bilo kakve posete, prolazak hajkera ili turista. Razlog je žutonoga žaba, zaštićena vrsta, koja je otkrivena baš u tom potoku kojim trejl prolazi. Zbog te male živuljke smo morali okolo putem nekih 5 ipo milja dok se ponovo nismo uključili na stazu. Asfalt je u prvom momentu prijao ali sam vrlo brzo osetio da su mi se stopala već privikla na prašnjavu stazu i da mi je asfalt previše tvrd. Marker za 400 milja smo prešli taj dan. Uvek me obraduju ove male instalacije na stazi. Od grana, kamena ili šišarki, svejedno. Pokazuju da teku ove milje polako. I mi sa njima zajedno po ovoj stazi. Teče i vreme, i kao u životu, sve se menja svakim novim korakom. Panta Rei.

Tek kada smo stigli do velike vatrogasne stanice gde smo se ponovo ukrstili sa Angeles Forest Highway, shvatio sam da se planina čijim smo se padinama spustili, zove Pacifico. Ko li je po kome dobio ime? Ona po okeanu ili okean po njoj?

Obaveštenje o zatvorenoj stazi PCTja zbog malog žutonogog prijatelja.
400!
Znakovi pored puta.

To veče smo kampovali u prilično lepo uređenom Messenger Flats kampu u sred neke nedođije. Stolovi, klupe i toaleti nas uvek obraduju kao malu decu, što samo pokazuje kako za sriću malo triba. Narednog dana smo se spustili sa planine u jedan od većih kampova pod brendom KOA. Znam za te kampove još od pre četiri godine, kada smo klinci, Saška i ja prošli dobar deo zapadne američke obale. Obožavali smo ove kampove jer su uvek bili dobro sređeni. Što baš ne važi za ovaj. Izgleda im tek počinje sezona pa su još u haosu. Uzeli smo bungalov sa dve sobe i četiri ležaja. Na kraju nas je osmoro spavalo tu. Prodavnica u kampu je bila loše snabdevena i prilično skupa, pa smo odlučili da odemo do obližnjeg gradića Action. Spanx i ja smo ustopirali dvojicu meksikanaca. Reč engleskog ne znaju, ali amo se ispričali baš lepo tih 15tak minuta vožnje do grada. Radnici na nekoj građevini, vraćaju se sa posla, žive u Actonu. Preporučiše nam dobar restoran. Meksički naravno. Ostavili su nas na raskrsnici na ulasku u grad ali nam je nakon 5 minuta stao drugi tip koji nas je odbacio do restorana. Magnet, Boomerang, Moch5 i Tuna su već stigli Uberom. Velike čaše margarite su već ispred njih. Šta ću, i ja se pravim meksikanac, pa poručih i ja isto. Posle prvog gutljaja sam prešao na omiljeno Indian Pale Ale pivo. Ustvari dva, tri. Što je sigurno, sigurno je. Nisam ti ja za koktele. A i pivo mi nekako bolje ide uz jaku meksičku hranu.

Malo kasnije nam se pridružio i Doc koji na svom podkastu John Frickin’ Muir Pod pravi emisiju o našem drugaru Magnetu. Živi tu blizu, na pola sata vožnje od Actona, pa je svratio da pozdravi ekipu. Sve ga je interesovalo, o nama, o trejlu, kako smo prošli do sada, o opremi. Dugo smo pričali pa je na kraju snimio i mene i moju dogodovštinu sa zubima i dobrim doktorom Sungom. Kad sam mu spomenuo da sam iz Srbije, reče mi da je pravio jednu epizoda sa tipom iz Hrvatske.

”Tesla!”

rekosmo u glas. E kako je mali svet. Objašnjavam mu da je Nikolina knjiga o PCTju jedan od razloga zašto sam ovde. Zna i da je sada na CDTju. Popili smo još po jedno pivo u to ime. Posle večere Doc nas je odbacio do prodavnice gde smo obavili kupovinu i Uberom se vratili nazad u KOA.

Link na podkast o Magnetu sa mojom pričom o zubaru:

https://podcasts.apple.com/us/podcast/magnet-northbound/id1497165058?i=1000557768976

Kamp sa domaćim živuljkama.
Ekipa spremna da krene dalje.
Malo spomen obeležje na mestu gde je 5. juna 1993. godine kompletiran Pacific Crest Trail.

Već sutradan smo prolazili kroz Aqua Dulce, verovatno jedini gradić ili naselje kroz čiji sami centar prolazi PCT. Na ulasku u grad smo prošli Vasquez roks. Interesantna formacija stena gde su snimljene mnoge scene iz naučno fantastičnih filmova. Nije ni čudo kad mi se pre čini da smo na Marsu nego na Zemlji. Vetrom izoblikovane stene crvenog peščara samo upotpunjuju tu scenografiju. Sam gradić je razuđen sa kućama koja imaju ogromna dvorišta, skoro kao hacijende. Konji su u svakom od tih ograđenih korala. Prava ruralna Amerika u malom. Naravno završili smo u lokalnoj kafani na klopi. Opet burger, ali ne žalim se. Jedino mi krivo što smo omašili veče sa pevaljkom. Mlada kaubojka Cindy nastupa sutra uveče. Tu noć smo kampovali na parkingu preko puta. Nije zvaničan kamp ali niko nas neće dirati, potvrđuje nam ljubazna konobarica. Devojke su se ipak odlučile da noće u hotelu.

Sutradan smo na brdu iznad grada sreli grupa od 6 žena starije dobi. Bile su oduševljene time što radimo a ja sam bio oduševljen njihovim vedrim duhom. Pohvalile su moju bradu i Magnetove brkove. Boomerang je ostao bez komplimenta 🙂

Nakon dugo vremena, ponovo smo imali malo trail magije. Na jednom od puteva koje smo presekli bio je parkiran kamper. Već odozgo sa brda sam video nekoliko hajkera oko kampera i predpostavio o čemu se radi. Cheryl je bila naš anđeo. Upravo je ispratila muža na trejl pa sada deli hladna pića i grickalice ostalim hajkerima. Skoro me bilo sramota šta sam sve uzeo, pojeo i popio. I ne samo ja – svako od nas. A Cheryl samo iznosi i puni kutije pred nama. Još pita da li ima još hajkera iza nas. To veče na vrhu grebena gde smo kampovli sam upoznao i njenog supruga. Retro mu je trejl ime. Stigao je pre nas u kamp i kad smo mu se predstavili okrenuo se prema meni i rekao “Dobar dan”. Šta je sada ovo? Zar moj indian english toliko govori odakle sam? Ali Retro mi je objasnio da mu je supruga javila ko je sve iza njega, a on je dugo godina radio sa ljudima sa Balkana, pa zna par reči. Kako god, bilo je lepo čuti malo našeg jezika, na vrh neke američke čuke. Sutradan smo se zajedno spustili u dolinu do puta sa druge strane brda. Retro ide samo dotle, što znači da ga Cheryl i njihov mali pas Lily čekaju tamo. Ponovo ista priča. Počistili smo im kamper do poslednjeg snikersa. Hvala dobri ljudi. Pozdravili smo se i nastavili dalje.

Na sledećem usponu nas je čekao veliki marker na ovom putu. 500ta milja. Bili smo uzbuđeni celog jutra zbog toga. Od svih stotki do sada, ova je bila na najbezveznijem mestu ikada. Opet neka spaljena šikara oko nas, vetar duva ko blesav, hladno. Ali ovaj marker se mora obeležiti pa smo se pola sata blesavili, igrali i snimali. Veselje nam je malo pokvarila poruka od TNTa da se dosta ljudi razbolelo u Hikertownu i da je možda u pitanju neka od cisterni sa vodom oko milje 500. Bilo ih je tri. Na 492, 498 i 502 milji. Iz prve smo pili već. Ove druge dve ćemo preskočiti i nekako se dovući do Hikertowna.

Ako neko slučajno ne zna dokle smo i koliko još ima.
500! Još uvek u Hokama.
Trail magija.
Naši anđeli Cheryl i Retro

Ostao sam sam dok smo se ponovo spuštali u pustinju. Znao sam da nam sledi najniži i najtopliji deo Mojave pustinje. Ipak brda pre samog Hikertowns su bila potpuno žuta. Sva prekrivena prelepim žutim cvećem, koje je davalo jak kontrast pustinji u pozadini. Retko se kada u prirodi vide takvi kontrasti. Uživao sam u samoći i laganoj stazi koja je prelazila sa brdašca na brdašce. Slušao sam Andrejevu play listu na Spotifaju. Sve neke predobre stvari. Baš se potrudio da ćaleta potkuje sa dobrom muzikom. Hvala matori moj. Upravo u trenutku kad izbijam na poslednje brdo pred kojim puca široka otvorena pustinja, kreće Space Oddity od Bowiea. Uf kako se potrefilo. Nemam kacigu ali i kapuljača sa duksa je dovoljno dobra. Navlačim je, spuštam naočare sa čela kao vizir i širim ruke sa štapovima kao krilima. Ja i moj mali šatl u vidu ranca na leđima slećemo u Hikertown. Lokacija Mojave pustinja. Planeta Zemlja.

Blooming desert. Pustinja koja cveta.
Slećem u Mojave.

…Though I’m past one hundred thousand miles,

I’m feeling very still.

And I think my spaceship knows which way to go.

Tell my wife I love her very much, she knows…


Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s