Od prvih koraka na ovoj deonici misli su mi na Sierra Nevadi. Kada sam u Beogradu planirao čitav ovaj trejl ideja je bila da stignem do podnožja Sierre oko 1. maja. Sada je 22. april i sve ide po planu. Čak i zero dan viška u Tehachepiju ulazi u taj plan. Nema potrebe da žurimo, čeka nas planina, neće nigde. A i svi kažu da je maj “secret season” za Sierra planine. Ima snega ali se slegne. Vreme se konsoliduje, bude toplije ali još uvek ne počne veliko topljenje kada su reke nabujale i problematične. Pratio sam poslednjih godina nekoliko ljudi koji žive i rade u ovim planinama i njihovi saveti su više nego dragoceni.

Prvi pravi test nakon gotovo mesec ipo dana šipčenja imali smo već narednog dana. Pored stalno prisutnog vetra, sa zapada su počeli da se navlače tamni oblaci. Mirisalo je na kišu. Slično kao na Andima, sve promene vremena na gore dolaze sa zapada, sa Pacifika. Do kampa smo stigli suvi, ali par minuta nakon što sam se zavukao u šator, krupne kapi kiše ubrzane vetrom, su počele da dobošaju po njemu. U predšatoru sam skuvao i večeru, što samo pojačava kondenzaciju unutra. Ali šta je tu je. Nije još uvek bilo mnogo hladno ali sam za svaki slučaj filter za vodu spakovao u quilt za spavanje zajedno sa baterijama, gpsom i telefonom. Lupalo je po šatoru do neko doba u noć i onda lagano prestalo. Tempreatura se spustila i kiša je prešla u sneg. Mokar i težak da je spuštao platno šatora skoro do mog hladnog nosa koji je jedini virio iz quilta. Svakih pola sata sam tresao konstrukciju da skinem sneg. Nije bilo mnogo spavanja tu noć. Ujutro niko da pomoli nos iz šatora. Treba spakovati sve mokro pa ako bude prilike sušiti usput. Ekipa se okupila kod Airdropa u šatoru i kartaju se. Ja sam se ipak spakovao i krenuo prvi da stignem Magneta koji je ptethodni dan spavao koju milju dalje.

Čitav naredni dan je bio mrljav, malo kiše, malo snega i uvek prisutan vetar koji je prolazio do kostiju. Osmeh na lice mi je vratio DoublePack, nemac u kasnim pedesetim rekao bih. Kad sam naleteo na njega, ispod kapuljače je razvukao svoj lepi nemački osmeh i uzviknuo:

Hi Big Marmot! What a beautifull day!

I sam sam se nasmejao od srca. Granica komfora je vrlo promenljiva kategorija. Ali i njemu je kao i meni, verovatno bilo dosta pustinje, prašine i vrućine. U tim razmišljanjima i razgovorima sa samim sobom sam skoro pa zgazio na marker 600 milja. Yeah. Još jedan razlog za malu radost u ovom “divnom” danu. Pričekao sam ostale drugare da zajedno ovekovečimo i ovaj jubilej. To veče sam podigao mokar šator kao i svi ostali i samo gledao kako da quilt i ostalu opremu održim suvim koliko god je to moguće.

Prve zrake sunca narednog dana smo iskoristili za sušenje kompletne opreme. Sreća pa Sunce opet prži nemilosrdno i uz lagani vetar stvari su potpuno suve za pola sata. Iskoristili smo priliku i na jednom od water casheva, uz pauzu za ručak raširili sve stvari ko ciganska čerga. Dok smo klopali, svako malo neko bi skočio da sakuplja ono što vetar ponese.

Nedugo zatim, konačno sam video i te “nevidljive” ljude koji održavaju ovu stazu ovakvom kakva je. Na dve lokacije sam naleteo na grupe od po 5 volontera sakupljenih iz cele Amerike. Sve je u organizaciji i pod pokroviteljstvom Pacific Crest Trail Asocijacije. Dolaze tu na po tri meseca i kampuju u smenama od po 8 dana. Zatim 6 dana odmora u gradu pa ponovo 8 dana u planini, kada svaki da rade po 10 sati. Krampovi, pijuci, štangle, sajle su na sve strane, a oni nasmejani zahvaljuju meni što sam na trejlu. Došlo mi da ih sve zagrlim. Svi odreda su mlađi, u tridesetim godinama (mlađi od mene 🙂 ). U očima im vidim da će i oni jednog dana zakoračiti ovim trejlom koji sada tako revnosno sređuju. Možda ću i ja jednog dana doći da sređujem trej za njih. Hmmmm.

1.000 km

Nakon pola sata Boomerang i ja nailazimo na marker za 1.000 km. Hahaha. Čudno deluje nakon potpunog prebacivanja na imperijalne mere u miljama. Ali neko od naših drugara ispred nas, verovatno iz Evrope, se potrudio da prvo preračuna a zatim i gomilom borovih šišarki obeleži ovo mesto. Drago mi je da sam sa Boomijem ovde jer i njemu kao francuzu ova cifra znači nešto. Slikali smo se i nastavili dalje. Tek kasnije sam počeo da razmišljam o tome. Ej čoveče, prehodao si hiljadu kilometara. Peške. Ali brzo me prođe euforija kad sam skontao da imam još tri puta toliko. I još malo preko. Pffff. Sreća pa mi je misli sa te daljine skrenuo pogled na snežne vrhove negde u trećem četvrtom horizontu ispred mene. Najverovatnije je to bio prvi pogled na Sierra Nevadu. Imamo još 7 dana do tamo, verovatno, ali sve je bliže i bliže.

Prošao sam još dva water casha. Više i ne pamtim kada sam poslednji put video vodu u prirodi., verovatno poslednjantri dana. Uz poslednje zrake Sunca stigli smo do neke.prilično dobre kolibe u planini. Ovo je jedan od rethih objekata na koji smo naleteli tokom čitavog puta pa je prava šteta propustiti ga. Po čaurama na terasi i ispred vrata je jasno da je lovačka ali može biti i da se koristi za “sportsko” upucavanje oružja. Odmah smo se poređali ko sardine po prašnjavom patosu. Ali avaj. Uz prvi mrak sve je počeleo da šuška, krcka i cijuče. Kada su u svetlu čeonih lampi zacaklile okice miševa, devojke su skočile iz vreća kao oprljene i otišle napolju da kaubojski kampuju. Mi hrabri muškarci smo ostali da se družimo sa miševima do jutra.

Ustali smo pre zore da bi što ranije krenuli i stigli na autobus na Walker passu koji bi trebalo da je u 9:00. Imali smo 8 milja od kojih je samo prve dve bilo uzbrdo i sve potom nizbrdo. Devojke i ja smo krenuli u 6 a momci malo kasnije ali smo svi stigli na vreme. Kao i autobus. U 9:00 na prevoju u sred nedođije, kao recimo Čestobrodica, stiže bus u sekund tačno na vreme. 3 dolara do Lake Isabel. Može i karticom da se plati. Nema švercovanja, vozač ne kreće dok svi ne plate. Potrpali smo rančeve pozadi i seli u prazan mini bus sa 10tak sedišta. Onda sam shvatio da ne moraš da budeš u svetskom vrhu, pod svetlima reflektora i medija i da svi znaju za tebe. Svoju trku Formule 1 možeš da voziš bilo gde. Jer Ayrton Senna čuči u svakom od nas. Tako i naš vozač u ovom mini busu. Vozio je kao da smo u Monci ili Silverstonu. Jedva smo se držali za sedišta jer je u svaku krivinu ulazio sa bar duplo većom brzinom nego što su to pokazivali znakovi pored puta. Ko zna koliko puta je naš Senna prošao ovuda pa nisam sumnjao u njegove vozačke sposobnosti. Samo sam kontao da li će točkovi na našem minibusu izdržati do narednog pit stopa. Izdržaše ipak a i mi sa njima, te smo znojavi od vreline u dolini koliko i od vreline vožnje, ispali u još jedan “grad” u pustinji. Lake Isabela.

U gradu smo konačno uhvatili Magneta koji je par dana bio ispred nas, par milja ali se nikako nismo sretali. Brzo smo odradili pranje veša, nabavku hrane u lokalnom marketu i natavno krkanje u lokalnoj kafani. Žurili smo nazad do kampa na Walker passu je su večeras tu sa nama Spanxovi roditelji i brat i imaju gomilu hrane i pića, pa pravimo žurku. Vratili smo se gore već oko 3 popodne a oni su već postavili kamp. Nakon upoznavanja odmah smo prešli na pivo i hranu koju su nam doneli. I svako oda nas je uzeo po six pack piva tako da smo se baš dobro ishidrirali za nastavak puta. Bilo je lepo videti Spenx i njenu porodicu na okupu. Bili su srećni svi zajedno a oni očigledno ponosni na nju zbog toga šta radi. Sve su nas već znali iz priča od ranije pa je delovalo kao da se znamo sto godina. Na trenutak su oni bili i naša porodica. Postavio sam podlošku i quilt na jedan od piknik stolova i zanoćio tako. Niko i nije podizao šator. Noć je bila mirnan i milijardu zvezda nas je ušuškalo za spavanje. Ujutro nas je Spexov tata prebacio do prevoja kolima. Pozdravili smo se srdačno i nastavili naš put.

Po nekim kartama Sierra počinje od Walker Passa. Po usponu to možda deluje tako ali je okruženje još uvek poprilično pustinjsko. Uglavnom, znamo da nam sledi tri jaka uspona od po 2500 do 3000 stopa, naravno pored bezbroj malih neprimetnih koji samo doprinose ukupnom visinskom bilansu.

Sredinom dana nailazim na tablu na stazi koja mi kaže da sam upravo iznad Joshua trees spring. Ispod mene je šumarak ovog čudnog drveća koje više podseća na neko saksisjko bilje koje je malo preraslo saksiju. Na ovaj izvor su nas upozorili i rečeno nam je da ga ipak preskočimo jer je voda malo radioaktivna zbog davno zatvorenog rudnika utana tu u blizini. Nije mi baš do toga da svetlim u mraku a i poneo sam dovoljno vode sa poslednjeg keša, tako da produžavam dalje.

Čitavo okruženje je vrlo slikovito. Gomila odavno odumrlih stabala pored staze, a svako za sebe je umetničko delo prirode. Možda malo i čoveka jer je i vatra dosta soprinela ovom umetničkom performansu.

Puštamo se lagano u poslednji kamp pred Kennedy Meadows. Skoro smo na 700 milja i privodimo kraju poglavlje zvano Južna Kalifornijan odnosno pustinja. Zanoćili smo kaubojski pored malog potoka. Mislim da je to prva tekuća voda u predhodnih 5 dana. Par drugara je produžilo dalje da naprave 30 milja taj dan. Da imaju trideseticu u pustinjskom portfoliju. Meni je bilo dosta i tih 25 koliko smo napravili za taj dan. 700ta milja nas je dočekala sutradan kao i čuveni Kennedy Meadows.

Veliki korak smo napravili. Završili smo pustinjski deo PCT gde odustane pola onih koji započnu ovu epopeju. Mi nismo u toj polovini. Ja nisam u toj polovini. Videću dokle će me ovaj put dovesti ali pustinja me pustila da idem dalje. Prvi ispit sam položio. Imam snage, imam vere, imam ekipu. Idemo dalje. U planine Sijera Nevade. Pa do Kanade.

Korak po korak.