Kennedy Meadows je sasvim sigurno jedan od najpoznatijih toponima na čitavom Pacific Creast Trailu. To je završetak pustinjske deonice i početak Sierra Nevade. Ali je isto tako sigurno, moja Zajača, New York za ovo seoce na oko 6.500 stopa nadmorske visine. Ukupno ima 200 stanovnika, mada samo 60 živi ovde preko cele godine. Kuće ili bolje reći brvnare su verovatno razbacane po dolini i šumi jer nigde ne videh ni jednu. Kao i svi koji stignu dovde, prvo smo se čekirali u General store ili ti prodavnici robe široke potrošnje. Slaba ponuda hajkerskih potrepština sa prejakim cenama. Pozvali smo prevoz iz 3 milje udaljenog Grumpy Bear Retreat, kafanice sa solidnom klopom i dobrim izborom piva. Osim toga, primaju pakete pa me je tamo čekalo čak tri pošiljke, dve od Jelene i jedna koju sam sam sebi poslao još iz Big Beara. Ovde je već bilo podosta hajkera koji su stigli pre nas. Restoran je radio do 8 kada se gasi generator. Tako da je i žurka svako veče bila do tada. Ja sam postavio šator u šumi dva minuta odatle, dok su ostali drugari kauboj kampovali na drvenoj terasi samog restorana.

Treći i poslednji bitan objekat u Kennedy Meadows je Triple Crown Outfiters, prodavnica opreme gde sam još u januaru rezervisao bear canister. U narednih mesec dana prolazimo kroz Sequoia i Kings Canyon nacionalne parkove gde je obavezno hranu držati u kutijama koje medvedi ne mogu da “razbucaju”, takozvanim “međeđim kanisterima” 😀. Ako u međuvremenu razbucaju šator ili ranac ili samog hajkera, e to je već njihov problem. Uglavnom, ovde je moguće naleteti samo na mrke medvede, koji nisu toliko problematični kao grizliji. U TCO sam ponovo sreo i Yogi, nakon prvog mog dana na PCTju, kada smo se upoznali u Lake Morena. Ova divna, jaka žena je vlasnica ovog, ali bukvalno kontejnera, prepunog hajkerske i planinarske opreme. Završila je sva tri velika američka trejla, pa otuda ime Triple Crown. Malo smo popričali o situaciji sa snegom u Sierri i ostavih tu dvestotinjak dolara za cepin, kamašne i još par sitnica. Uglavnom, odlučio sam da nastavim u gojzericama koje mi je poslala Jelena u paketu. Stare su, imam ih bar desetak godina, dobro razgažene. A Hoke, sa koje su me služile sjajno 700 milja, bez i jednog žulja, nisam imao srca da bacim u kantu. Ostavio sam ih pored hajker boksa.

Sutradan sam sa ostatkom ekipe uskočio u pickup koji nas je vratio na trail. Skoro u dan kako sam i planirao još odavno u Beogradu, tačnije dan ranije – 30. aprila. Započinje najizazovniji deo ovog putovanja. Sierra Nevada. 350 milja planine, većinom pod snegom, iako je u južnom delu manje padavina nego obično. Skoro kao dva puta Alpe sa kraja na kraj, od Slovenije do Francuske i nazad.

Nije mi prvi put da zalazim u visoka gorja poput Sijere. Znam taj osećaj, prepun neizvesnosti i isčekivanja kada odlazim u nepoznate krajeve od kojih zastaje dah. Tako je bilo u Alpima, na Kavkazu, Andima, na Pamiru. Uvek sam se trudio da ne brzam, jer stvari polako uvek dođu na svoje i uhvatim neki dobar ritam. I duše i tela. Tako je i sada. A i težak ranac sa osmodnevnom zalihom hrane i gojzerice, na koje se privikavam, mi nisu dozvoljavali da idem brže. Bio sam debelo na kraju kolone koja se odmah u kanjonu reke Kern razvukla kao gladna godina.

Telo je u ritmu, noge gaze bez obzira da li je uzbrdo ili nizbrdo. A za dušu se pobrinula moja sestra Jelena. Poslala mi je play listu na Spotify sa gomilom starih ex-yu stvari. Od kako sam se probudio slušam Balaševića. Ovaj panonski mornar je, kontam, zapravo autobiograf mog života. I verovatno mnogih od nas. Svaka pesma me pogađa u najtananije emocije i nema šanse da iskuliram i ne zaplačem. Pričam tako sa Đoletovim likovima i herojima iz pesama i razmišljam o onom plavokosom dečaku iz Gornje Koviljače. Nedostaje mi taj debeli mali, ona njegova bezbrižnost i ne razmišljanje ni o čemu. Nedostaju mi Banja i Loznica. Sve mi nedostaje. Au jebote od ovoga može da se rikne. Dehidriraću a Sierru navodnjavam suzama. Sreća pa je okruženje toliko spektakularno pa donekle uspeva da me vrati u sadašnji trenutak i ovu moju divnu patnju.

U dva dana nakon Kennedy Meadows se popeli smo po 2.000 stopa i narednih mesec dana ćemo manje više biti na 10.000 stopa ili oko 3.000 metara. Prvu noć u Sierri smo zanoćili pored jedne od pritoka reke Kern, u borovoj šumici iznad divnog drvenog mosta u sred ničega. Društvo su nam pravile na stotine ptica sličnih lastavicama, koje su svoja gnezna svila u samoj konstrukciji mosta. Čitavo popodne, pa do kasno u noć, smo posmatrali kako se to veliko jato uvija i igra iznad reke. Reku smo im odmah zauzeli i bila je pravo osveženje nakon pustinje. Kakav luksuz okupati se pred spavanje. Ali čim smo zagazili do kolena shvatili smo da će biti dovoljno da se samo malo plaknemo. Hladna da boli do kostiju. Biće prilike za kupanje na nekom jezeru. Već naredni kamp sutradan je bio na Chicken Spring jezeru. Na visini od 11.300 stopa (3.400m). Haha. Ne da se nisam okupao, nego sam jedva cepinom razbio led da bi smo uzeli vodu za kuvanje i piće. I što kaže naš narod – probio sam led, bar za ovu planinu. Sve se bolje osećam i kao da mi sama planina daje snagu. Sve je predivno. Sa istočne strane još uvek možemo da vidimo pustinju u dubini (i daljini 😀). Čitava ta istočna strana planine je Inyo National Forest, dok sa zapadne strane slede uskoro nacionalni parkovi. Prvo Sequoia, pa Kings Canyon i naposletku čuveni Yosemiti (divan pogled na kanjon odavde). Međutim, ujutro shvatam da ne crpe svi snagu iz planine kao ja. Tuna se loše oseća. Malaksala, ima glavobolju i povraća. Početni simptomi visinske bolesti. Malo mi je čudno, jer smo svi zaista polako stigli do ove visine. Ipak svako drugačije podnosi visinu i nije se sa tim zezati, pa joj sugerišem da se spusti niže. Nepune dve milje nazad niz trejl je izlaz ka Lone Pine. Spanx i Moch5 idu sa njom nazad, a mi momci nastavljamo dalje.

Nakon par sati istog dana ušli smo u Nacionalni park Sequoia. Prvi od 7 Nacionalnih parkova kroz koji prolazi PCT. Meni kao šumaru posebno interesantan jer se nadam da ću imati prilike da izbliza vidim ta grandiozna stabla najvećeg drveća na svetu. Brzo smo stigli do raskrsnice do Crabtree medows. To je skretanje sa PCTa ka najvišem vrhu Sierra Nevade i najvišem vrhu donjih 48 država Amerike (ne računajući Aljasku i Havaje). Mount Whitney. 14.505 stopa visoka piramida od granita. Prilika koja se ne propušta. Bio sam već pod ovom planinom pre 4 godine, 2018. kada sam sa porodicom kampovao sa istočne strane u pustinji. Bio sam pun snage i željan penjanja posle neuspešne ekspedicije na Denali ali nisu se sve kockice sklopile i na kraju sam sa klincima i Saškom završio na najnižoj tačci Severne Amerike – Badwater u Death Valley Nacionalnom parku. Bitno je da je naj 😀 a i Whitney me evo sačekao da mu dođem, samo sa zapadne strane ovaj put.

U Crabtree medows kampu srećemo Lavandera, Miu i Felixa, švajcarce koje srećemo stalno na trejlu. Jedan dan su ispred nas i već su sišli sa Whitneya. Kažu da nema snega na stazi uopšte i da nisu potrebni ni dereze ni cepin. Super vest glupo zaključujem ne uzimajući u obzir da razgovaram sa švajcarcima. Ustali smo u pola 2 i već u 2 krenuli ka vrhu. To je 7 milja dugačka staza koja se polako kroz dolinu približava zapadnoj steni Whitneya i zatim potpuno okomito uzdiže ka samom vršnom grebenu i kasnije ka vrhu. Staza je uklesana u stenu i ko ju je projektovao i kasnije izgradio zaslužio je da vrh nosi njegovo ime. Za one koji znaju, kao da od Pečurke imamo uklesanu cik-cak stazu u severnom zidu Severnog vrha. Naopako. Krećemo se po skoro vertikalnoj zapadnoj strani planine sa štapovima.po stazi sasvim komotne širine za mimoilaženje dva hajkera. Na dva mesta nailazimo na sneg i led na samoj stazi i onda shvatam da kad razgovaraš o uslovima na planini sa nekim, moraš da uzmeš u obzir odakle ljudi dolaze. Švajcarcima je verovatno ispod časti da ovde.koristw cepin i dereze. Ja i moji amerikanci samo što ne zaplakasmo za njima sada. Ali uz puno opreza prešli smo i te detalje i oko 6 ujutro sa prvim zracima Sunca bili na vrhu. Prvo su izašli Charob i Airdop, zatim Boomerang i ja i na kraju Magnet. Bilo je jako hladno a vetar je samo pojačavao taj osećaj. Oko minus petnaestak rekao bi. Nisko Sunce koje kao da nas obasjava odozdo, nije uspevalo da nas baš ugreje. Charob provaljuje da imamo signal za mobilni (ko bi se toga setio na tom.mestu sem devetnaestogodišnjaka). Upalio sam lajv na fejsbuku da prenesem čitav taj prizor svima. Želeo sam da podelim sreću ne samo sa mojim ljudima na vrhu, već sa celim svetom. Raširio sam zastavu mog Radničkog koju nosim 750 milja do ovog mesta. Prilično dugačak pristup jednom vrhu. 50 dana. Dole ispod na istočnoj strani, prepoznajem u pustinji brda Alabama hillsa, gde sam kampovao sa porodicom pre 4 godine i gradić Lone Pine u daljini ravne pustinje. Slikali smo se i posle 15 minuta krenuli nazad.

Odlučili smo da odmorimo taj dan i da sačekamo Moch5 i Spanx da nas sustignu. Dobili smo na GPS poruku da seu krenule a da Tuna preskače ovu deonicu i da nas čeka u Bishopu. U kampu smo bili već oko 11 prepodne pa mi je prijao ceo dan odmora u najavi. Polako su pristizali hajkeri iza nas pa se u jednom trenutku čitava livada gde smo kampovali pretvorila u pravi mali hajkerski Woodstock. Sutradan smo shvatili da devojke ipak kasne i odlučili da se privučemo sledećem velikom izazovu, najvišoj tačci na PCTju, prevoju Forester, što više možemo. Nakon 8 laganih milja, zanoćili smo na oko 4 milje od prevoja. Te noći nebo nad planinom je bilo predivno. Hiljade nijansi crvene boje su se prelivale iznad grebena koji spaja Whitney sa vrhovima oko Forestera.

Ustali smo oko pola 5 i krenuli nakon pola sata. Snega je dosta u dolini ali je smrznut i lako se krećemo i bez dereza. Prilazimo grebenu i ne mogu uopšte da provalim gde je prevoj. Dva, tri sedla na grebenu mi se čine kao moguća mesta za prelaz preko. Ali kako se približavamo vidim da ljudi ispred mene idu ka jednom malom useku, koji više podseća na vrata u steni nego na prevoj. Majko mila, nema šanse da bez užarije i alpinističke opreme pređemo ovo, mislim se u sebi. Ali kako se hajkeri ispred mene polako uspinju, otkriva se staza koja je, poput one na Whitneyu, hirurški precizno usečena u stenu. Nigde nema.potrebe da se rukom primim za stenu. Samo pazim da mi neko odgore nešto na glavu ne otisne. Snega na tom delu staze nigde. Potpuno je, kao solarni panel, izložena Suncu sa juga. Zadnjih stotinjak metara je posebno strmo i u desetak serpentina izlazi na sam prevoj. Već čujem drugare gore kako se raduju i čestitaju jedan drugom. Na samom izlasku na prevoj, na samoj stazi bilo je malo snega od zaostale strehe. Većina njih nije ni bila svesna tog potencijalno opasnog detalja, sem Magneta kojem se učinilo malo zeznuto, pa je ispenjao do prevoja preko stena sa strane. Još dok smo se grlili i slikaligledao sam.sevwrnu stranu koja je bila potpuno zatrpana snegom. Na mapi se moglo prepoznati dva, tri mesta gde trejl pravi serpentine, pa je po snegu moguće spuštanje na zadnjici. Obukao sam goreteks pantalone i nakon jednog amera krenuo da se spuštam niz već utabani trag neke hajkerske zadnjice. Sneg je još uvek bio tvrd pa je bilo malo truckavo, ali ne previše da se ne ispalti. Ipak sam uložio dosta u ovaj moj zadnji trap. U tri takva cuga smo brzo sleteli do jezera ispod prevoja. Dovoljno brzo da se sklonimo iz te snežne doline pre nego što je sneg postao previše mekan. Bilo je par dobrih propadanja ali samo za slikanje. Izvukli smo se na vreme tj. pre 10 sati ujutro. Za razliku od Moch5, Spanx i još nekih momaka koji su upali u “postholig hell” (pakao od propadanja u sneg) kako je u poruci javila Spanx kasnije popodne. I dok smo se mi preko Kearsarge prevoja, drugog u tom danu, spuštali prema Independencu, oni su morali da zanoće još jednu noć u planini, potpuno iscrpljeni.

Magnet, Cherob, Crash i Airdrop su bili na asfaltu oko 6 popodne i pokupila ih je Crashova prìjataljica kolima. Boomerang i ja smo bili pola sata iza i nakon sat vremena čekanja na parkingu, do Independenca nas je prevezao hajker koga smo sreli podno Kearsarge Pass. Sjajan momak koji planira PCT za koju godinu. Ostavio nas je kod benzinske pumpe u koju smo uleteli kao roj skakavaca i utolili pravu hajkersku glad. Već je pao mrak kada smo stali ispred pumpe da stopiramo za Bishop jer smo se dogovorili da tamo odmorimo. Nije prošlo ni 5 minuta i staje nam mladi par iz L.A. koji je krenuo u Mammoth Lake na borderski vikend. Braća moja borderi. Rade na TV Fox i kritikuju CNN. Pravi sam im sagovornik. Boomie i ja se skupili na zadnju klupu pored frižidera i torbe sa bordovima a napred je prešao njihov pas. Nisam u mraku video koje je marke, samo znam da je prdeo toliko da uopšte nije došao do izražaja naš hajkerski vonj nakon 8 dana u planini. Prepuna je Amerika divnih ljudi. Sjajno smo se ispričali tih 30 milja do Bishopa. Odbacili su nas pravo do motela gde su svi ostali momci već stigli.

Planirali smo da ostanemo u Bishopu samo dva dana ali nas je nevreme u planini zadržalo čak 6 dana u tom gradu. Prva dva dana smo proveli uglavnom u prioremi za naredni deo Sierre, čuvenih 6 prevoja nakon Forestera. Sledeća tri dana su uglavnom bila od danas do sutra, proveravajući vremensku prognozu na svim mogućim izvorima i dosađujući se. Nismo više za grada, planina nam je dom i krov nad glavom. Ovih tri dana čekanja su mi kao prethodnih skoro dva meseca.

Al ko čeka taj dočeka. Petog dana smo se usaglasili da se vreme dovoljno popravilo. Prošao je taj udarni hladni front i što je najbitnije, vetar je znatno oslabio. Navodno je napadalo oko desetak centimetara novog snega, ali ne bi trebalo da predstavlja problem. To je to. Sutra oko podne krećemo. Vraćamo se busom do Independenca pa ćemo naći neki prevoz nazad u planinu.

Konačno odlazimo iz ovog grada. Ležem da spavam spokojno. Stavljam slušalice u uši i puštam nešto naše. Staro, dobro.

Laku noć Bishope.