Bus za Independence se zavlačio u svako selo na 30 milja dugačkom putu od Bishopa. Bili smo natrpani kao u dvajestrojci devedesetih. Neki su držali rančeve u krilu, moj je bio negde napred, ostavio sam ga sa strane, čim sam ušao i zauzeo mesto pozadi u šaragama. Pola hajkera je stajalo, tako da smo još i dobro prošli, jer je vožnja trajala skoro sat vremene. Za 6 ipo dolara i nije malo. Iznenadio sam se kada smo u Independence izašli samo nas četvorica. Crash, Magnet, Airdrop i ja. Svi ostali su produžili za Lone Pine jer su se tamo i spustili sa planine.

U Independence nas čeka već zakazani šatl. Magnet je na netu našao East Sierra Shutle Company ili ti taksi, koji će nas prebaciti nazad do parkinga ispod samog Kearsarge prevoja. Vozač sa kapom u stilu Che Guevare sa velikom crvenom petokrakom na čelu. Hmmm. Da smo na Balkanu pa da se i ne iznenadim. Ali ovde baš bode oči. Pakujemo rančeve i ulazimo u auto sa tri reda sedišta na kojima ima bar dva prsta prašine. Trešti neki turski pop, čini mi se. Pitam Chea šta je to, kaže neka rendom stanica, pa mu se svidela muzika i sluša to od jutros. Haha. Još samo Stoja neka da iskoči i imam potpuni ugođaj. Krećemo nazad ka planini, ali već nakon 5 minuta zaustavlja nas policajac na putu zbog požara ispred nas. Pored puta koji vodi ka planini ima nekoliko kampova i izgleda da je neko od kampera napravio glupost. Sa desne strane na par stotina metara od nas, gust beli dim se nadvio nad dolinom i vetar ga rszvlači ka planini. Ćaskam sa ljubaznim policajcem obučenim i opremljenim ko za Afganistan, sa sve Ray ban naočarima. Nema prolaza sve do ujutro. Oni to ovde u Kaliforniji shvataju krajnje ozbiljno. Odlučili smo da se vratimo do prethodnog kampa na izlasku iz grada i tu prenoćimo. Malo kasnije stižu Charob, Tuna, Spanx i Boomie.

Ujutro nas po dogovoru Che kupi već u 6 i prolazimo pored vatrogasnih kola i vatrogasaca koji se pakuju. Ponovo se vraćamo na vetroviti Kearsarge, 4 milje uzbrdo do prevoja i još toliko sa druge strane do PCTja. 8 milja koje ne računamo u PCT miljažu. Nastavljamo odmah ka prevoju. U narednih 7 dana planiramo 6 prevoja i oko 120 milja do sledećeg grada i odmora u Mammoth lakes. Svi prevoji su niži od Forestera i kreću se oko 11 do 12 hiljada stopa. Kao po pravilu, južnom stranom prilazimo a spuštamo se severnom. Snega nešto manje ima na usponu i sva je mudrost u tome da se rano krene i iskoristi smrznuti sneg  bar na usponu.

Ređaju se redom, dan za danom, Glen, Pinchot, Mather pass. Svaki dan prelazimo između 15 i 20 milja. To je za Sierru dosta, pogotovo u ovakim uslovima i sa ovako teškim rančevima. Poneo sam hranu za 8 dana iako smo planirali za 7 da budemo u Mammoth lakes. Jedan dan rezerve za svaki slučaj. Prevoji su prilično strmi sa obe strane i za razliku od Forestera, u vršnim delovima staza je zatrpana snegom.  Meni u gojzericama i derezama pravo uživanje u penjanju u čvrstom snegu ujutro. Ostali se malo muče sa mikro derrzama. Neki čak ne koriste ni cepin, već penju samo sa štapovima. A i pola ovih što imaju cepine, nemaju gurtnu da ga navežu na ruku. Ultralight filozofija. 50 grama manje ako skineš gurtnu. A to što će cepin da im ispadne u odsudnom trenutku baš i nema veze. Nakon svakog prevoja sledi još više snega sa severne strane. Prvo manje ili više strm spust, koji se zatim zaravnjuje u prostranim glečerskim dolinama. Da je leto uživao bi u glečerskim jezerima na sve strane. Ovako uživam u snežno beloj pustinji, posledica ranog starta, polovinom marta.  Visoke glečerske doline se uvek sužavaju i pretapaju u kanjone kojima reke odnose vodu ka plodnim dolinama zapadno od Sierra.  Zato je Kalifornija velesila u poljoprivredi. Ti kanjoni i te reke su sledeći veliki izazov. Kao i u pustinji, i ovde nam voda diktira kretanje. Samo sada je ima previše. Svakog dana prelazimo na desetine manjih ili većih potoka, rečica i na kraju pravih ozbiljnih planinskih reka. Neke samo prekoračim, neke ispreskačem preko kamenja ili kakvog balvana koji se uvek nađe. Često dosta vremena potrošimo u pronalasku sigurnog prelaza. A nekada nema druge do izuvanja i prelaska kroz vodu. Auuuuuu. Klasična krioterapija. Voda je toliko hladna da stopala i cele noge bole i par minuta nakon što izađem na drugu stranu. Napravio sam i skalu hladnoće vode, onako za sopstvene potrebe 😉:

1. Ladnaaaaaaaa

2. Ladna u tri lepe … materine

3. …….

Ovo zadnje je samo onaj neki uzdah sa iskrivljenim ustima kad se sasečeš da ne možeš ni da vrisnes, ni jaukneš, ni da psuješ, niti bilo šta drugo. Noge pocrvene, što od hladnoće što od pilinga sa šljunkom i peskom koji voda nosi.

Između Mather i Muir prevoja, ka istoku se odvaja staza za Bishop pass preko koga je moguće ponovo sići u Bishop. Boomerang i Spanx koriste tu priliku i vraćaju se u grad. Malo kriziraju izgleda, nisam uspeo da ih kroz šalu odgovorim od tog plana. Nama sledi Muir. Specifičan jer na damom prevoju postoji kamena kućica posvećena Johnu Muiru. Ali i  poseban jer ni sa južne ni sa severne strane nije eksponiran. To samo znači više snega sa obe strane. Krenuli smo u pola 6 i posle dugačkog vijugavog uspona po tvrdom snegu oko 9 bili na vrhu. Kratko smo se zadržali jer je smrznuta pokorica na snegu već počela da popušta. Usledilo je dugačko spuštanje sa dosta propadanja. Pravi test fizičkih i mentalnih sposobnosti svakog od nas. Tu noć sam bio toliko umoran da nisam uspeo da sačekam da vidim pomračenje Meseca koje je bilo već u 9 uveče. Neki drugi put.

Pored zatrpanih dolina i jezera, start rano u sezoni ima još jednu manu. Planina je potpuno pusta i ono malo nekih lokacija koje pružaju mogućnost za obnavljanje zaliha ili odmorm još uvek ne rade. Svratili smo ipak do čuvenog Muir Trail ranča koji je par milja od PCTja. Vlasnici još uvek nisu izašli u planinu tako da ogroman ranč da puno objekata izgleda kao grad duhova posle apokalipse. Ali svakako smo hteli samo do toplih izvora koji su tu u blizini preko reke. Kad smo stigli do nje, na prvi pogled shvatio sam da će biti ozbiljniji zalogaj nego sve prethodne. Airdrop je već na drugoj strani i Tuna uleće u vodu bez razmišljanja. Krećem za njom bez izuvanja u gojzericama. Polako zalazimo u vodu skoro do struka, Tuna usporava pod udarima jakih brzaka. U jednom trenutku potpuno staje uplašena snagom reke. Tu sam iza nje u pravi čas. Okreće se da se vrati nazad i kada se okrenula, voda je podiže svojom silinom, gubi tlo pod nogama i pada u vodu. Instinktivno je hvatam prvo za ranac koji mi kliza iz prstiju, a onda uspevam i da je uhvatim uspod ruke. Dobar oslonac sa štapovima više nemam, pa sa sve Tunom i njenim rancem u rukama, samo na nogama održavam ravnotežu u sred reke koja nas oboje šiba ledenim brzacima. Sva sreća pa su gojzerice pronašle malo ravnog između velikih oblutaka na dnu. Vidim  Tunine noge sa ljubičastim patikama  kako se talasaju zajedno sa brzakom ispod nas. Kao da pliva leđnim stilom. Reka je toliko bučna da moram da joj vičem da pokuša da stane na svoje noge, jer ja iz ove moje pozicije ne mrdam ni da mi je Nijagara iza zadnjice. Malo uz moju pomoć, malo i sama nakon što se pribrala od prvog šoka, uspeva da se vrati na noge i polako, uz moje pridržavanje ranca da izađe nazad odakle je i krenula. Airdrop sa druge strane sve vremw gleda ne trpćući. Na obali, na sigurnom, vidim u Tuninim suznim očima istovremeno strah, sreću i zahvalnost. Nešto je rekla, nisam je razumeo, ali sve mi je bilo jasno. Sve je dobro. Idemo dalje.

Prevoji Selden i Silver u bili rutina. Ustajanje rano ujutro da uhvatimo čvrst smrznuti sneg, spuštanje severnom stranom uz povremeno propadanje u kasno prepodne. Do samog Mammoth Lake i silaska na asfalt ima gomila snega. Nakon dugog pešačenja niz zatvoreni deo puta, ustopirao sam trojicu meksikanaca koji su me prebacili do grada. U uređeni kampu u samom gradu stižem u sumrak. Tamo je već Spanx koja je stigla iz Bishopa. Naložila je vatru, kupila pivo, ispekla hot dog viršle. Drugarstvo pravo.

Sutradan se vraćam staroj ljubavi. Iako je polovina maja, staze oko Mammoth Lake još uvek rade pa smo se dogovorili da napravimo pauzu i iskuliramo se na stazi. Airdrop borda, Tuna i Spanx skijaju. Ja u rental šopu klimam glavom levo desno između skija i borda i odlučujem se za bord. Prva ljubav zaborava nema. Zadnjih par godina učim da skijam sa klincima. Nisam stao na bord bar 5 godina. A za ovaj jedan dan ajd da se vratim njemu. Iskoristili smo sve moguće popuste i kartice i za rental i za ski-pass. Nije mnogo skupo. Onako srednje. Malo jače srednje. 😀

Sedim u korpi i gledam planinu ispod sebe, dok me žica izvlači na vrh. Mali predah od hodanja i dvomesečne, svakodnevne rutine sa rancem na leđima. Pre četiri godine dok smo putovali sa klincima po zapadnoj obali imali smo pesmu koja nas je vodila. Hitčina Wheels in the sky od benda Journey. Svi smo je voleli i pevali u kombiju dok smo prašili po putevima zapada. Sada mi je u slušalicama u ušima jedna druga stvarčuga. Jedna od pesama sa Andrejeve spotify play liste. To je to. Letim iznad planine slobodan kao ptica. Ovo će biti moja hit pesma za ovo putovanje. Sve do Kanade.